Манастир Жича, српски средњовјековни манастир из прве половине 13. вијека који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне цркве, на данашњи дан 2006. године обиљежио је осам вијекова постојања.
Жичу је подигао први краљ Србије из династије Немањић – Стефан Немањић /велики жупан 1196-1217 и краљ 1217-1228/ у периоду од 1206. до 1221. године.
Стефан Првовјенчани је наредио да се будући краљеви Србије крунишу у Жичи.
Значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат Свети Сава.
Послије стицања црквене самосталности, 1219. године, у Жичи је смјештено сједиште аутокефалне српске архиепископије.
Почетком посљедње деценије 13. вијека манастир је страдао у нападу Татара, па је сједиште архиепископије пренесено у Цркву Светих апостола код Пећи, а сам манастир је почетком 14. вијека обновио краљ Милутин.
Током средњег вијека, у Жичи су устоличавани епископи и вјенчавани краљеви из династије Немањић.
Главна манастирска црква, подигнута у рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом и, према мишљењу академика и историчара умјетности Војислава Ј. Ђурића, Црква Вазнесења Христовог, када је била готова, постала је узор и остала то кроз цијели 13. вијек.
У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа.
Старији је настао око 1220. године и припада такозваном златном добу српског сликарства, док је млађи настао почетком 14. вијека и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем ренесансе.
Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази се мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. вијеку.
Током периода османске владавине манастир је у више наврата опустио, након чега је обнављан.
Између Првог и Другог свјетског рата, манастир је доживио велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији изведени су након земљотреса који је погодио ту област 1987. године.
Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом државе Србије.
