Глумац у Народном позоришту Републике Српске Златан Видовић сматра да Српска иде снажним кораком напријед у стварању своје препознатљиве културне сцене, али упозорава да је непостојање критике на овим просторима – велики недостатак, јер она усмјерава на оно шта треба поправљати.
Видовић истиче за Срну да је критика неопходна умјетницима, јер они не могу да функционишу само на основу „тапшања по рамену“.
„Умјетник мора да буде свјестан својих мана јер само тако може да напредује, као и сваки човјек на овом свијету, у било којој професији“, наводи Видовић.
Он сматра да квалитетна умјетност, па и позоришна, треба човјека да „тјера на размишљање, да се запита, да промисли о неким стварима и дилемама са којима се можда прије није ни суочио“.
„Од античких времена, позориште има просвјетитељску мисију и то је суштина која се не мијења.
Позориште се кроз историју прилагођавало временима која су долазила и пролазила, али је увијек посједовало есенцијалну вриједност која се одржава независно од времена у којем се налази, а то је да публици `преко рампе`, како ми то кажемо, пребаци осјећање, емоцију, мисао“, наглашава Видовић у интервјуу Срни.
Он оцјењује да је суштина позоришта непосредан контакт човјека са човјеком, као и настојање да публици покаже да постоје и други начини размишљања, друге различите или исте судбине и друга схватања.
Видовић објашњава да му је највећи комплимент када улогом подстакне публику на размишљање, те код ње пробуди радозналост и жељу да прочита дјело према којем је представа рађена.
Као примјер је навео представу „Дервиш и смрт“ по истоименом роману Меше Селимовића, у којој игра главну улогу дервиша.
Он истиче да је представа „Дервиш и смрт“ прави спектакл, још невиђен на позорници Народног позоришта Републике Српске, те да посједује енергију ликова који се у њој јављају, као и врхунске свјетлосне и музичке ефекте.
„Ово није само представа Ахмеда Нурудина, него и Хасана, Хасанове сестре и осталих ликова, који праве несвакидашњу опијајућу атмосферу, заводе њоме и напросто увлаче у свој свијет“, сматра Видовић.
Он напомиње да је улога Ахмеда Нурудина једна од оних у којима се осјећа пријатно и испуњено, иако је захтјевна и интелектуално и физички, те представља велики изазов за глумца.
„У посљедњих пар година имао сам више таквих улога – ту је Раскољников из представе `Злочин и казна`, затим улога у филму `Дара из Јасеновца`, серији `Певачица` и све оне захтијевају велику количину енергије…“, наводи Видовић.
Он открива да се до сада није догодило да одбије улогу због неадекватног текста и радње, али да би то учинио за улоге које су дводимензионалне и које карактер приказују на погрешан и баналан начин.
Позориште је, каже Видовић, од античких времена па до данас, племенита ствар, која окупља људе, те им пружа дозу забаве, али и прилику да се образују.
„Позориште је увијек имало булеварски, опуштајући, али и драмски репертоар, који би требали подједнако да су заступљени. И комедија може, ако је добро постављена, да у себи садржи оштрицу, критику вриједности.
Примјери за то су представе `Наши дани` и `Синови умиру први`, које су комедија и трагикомедије, али у себи садрже и критичку оштрицу, која тјера на размишљање. Комедију је јако тешко направити јер није лако насмијати људе, а да то не буде банално и површно“, наводи Видовић.
Он је напоменуо да је, иако публика на сцени види само глумце и реквизите, те чује музику, позориште кућа у којој, осим глумаца, живе и разни други професионалци, те да иза представе стоји армија људи, без чијег се рада и напора на сцени не би догодила магија.
„Стварање представе је дуготрајан и мукотрпан, али истовремено забаван и креативан процес, тимски рад костимографа, бравара, столара, сценографа, суфлера и још много људи, а глумци су ти који то на крају покажу публици“, истиче Видовић.
Говорећи о епидемији вируса корона, Видовић је рекао да је та ситуација показала колико је човјек, у ствари, немоћан када се нађе пред нечим већим од себе, те како може да се одрекне свега без чега јуче није могао ни замислити да ће моћи живјети.
„У том периоду сам, док сам размишљао шта нам будућност носи, схватио да је позориште преживјело разне невоље и недаће, те да је дух оно што је човјеку потребно, јер се без духовне хране не разликујемо много од животиња“, наводи Златан Видовић.
Он наглашава да глумцима није лако да раде док је у позоришној сали мало публике, која је под маскама и која у тим условима не може да осјети енергију као у нормалним околностима.
