Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић рекао је данас у мјесту Клекови на обиљежавању 147 година од почетка устанака у Херцеговини – Невесињске пушке, да је српски народ кроз вијекове показивао слободарски дух, а да је херојство Невесињаца доказано у свим ратовима који су водили.
„Као што неки народи имају поданички дух и поданички ментални склоп тако српски народ има слободарски дух и то је генетски условљено. То су Невесињци показивали кроз вијекове. Дизали су оружје против највећих царстава, против турског царства, аустроугарског царства и у Другом свјетском рату против фашиста“, навео је Милуновић.
Он је додао да су Невесињци носили побједе и гајили слободарски дух својих предака, али и преносили га на младе генерације.
„И у Одбрамбено-ослободилачком рату потомци хероја су показали да су наслиједили у потпуности генетски код својих предака, у двије Митровданске офанзиве и битке потукли су хрватску војску која је покренула велику оружану силу на једну малу Невесињску бригаду са намјером да покори читаву Херцеговину, а други пут муслимани, тзв. Армија БиХ са великом бројном надмоћношћу покушала је да пробије линије Невесињске бригаде и није успјела“, рекао је Милуновић.
Он је додао да су и нове генерације Невесињаца потврдиле да гаје слободарски дух својих предака и имају изузетно висок борбени морал, што су показали кроз велико херојство у свим ратовима које су водили.
Милуновић подсјетио је да је Одбор за његовање традиција одбрамбено-ослободилачких ратова установио 9. јун као датум од републичког значаја и истакао да то није без разлога.
Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Миодраг Капор рекао је да владе Србије и Републике Српске заједно обиљежавају овај важан датум.
Он је нагласио да није случајно да је Невесињска пушка уврштена у програм његовања традиција ослободилачких ратова јер је то један од најважнијих догађаја које обиљежавају Срби у Србији и Републици Српској, али и Срби из других крајева.
Према његовим ријечима, Невесињска пушка је показала да је борба против тираније и зла могућа, а слобода достижна ако се Срби уједине и ако су спремни да се боре за њу.
„Данас је то јако битно да нова покољења схвате у којим условима су живјели наши преци и били спремни да се боре за слободу јер ово што данас живимо је исто тако један период гдје умјесто силе права на свјетској сцени влада право силе. Мали народи као што су Срби, поготово што смо расути у више држава су у проблему и опстанак држава и народа је у питању ако не будемо јединствен и сложни, ако не будемо спремни да се боримо за своју слободу и своје право бојим се да ћемо нестати“, рекао је Капор.
Начелник Невесиња Миленко Авдаловић рекао је да се ова општина примиче обиљежавању златног јубилеја 150 година Невесињске пушке и Херцеговачког устанка, када је бљеснула искра слободе на овим просторима.
„Сигурно да је огромни значај овога историјског догађаја јер је потпуно невјероватно да су људи који су били практично неписмени, осим свештеника, својим устанком и договором у биоградској Цркви Пресвете Богородице и касније оружаним устанком запрепастили читаву Европу“, рекао је Авдаловић.
Он је додао да су Невесињци многима били инспирација у Првом свјетском рату, Балкансим ратовима и у задњем отаџбинском рату.
„Мислим да је Невесињска пушка у историјском смислу још необјашњена и неописана на начин како је то заслуживала“, закључио је Авдаловић.
Парох мостарски Радивоје Круљ рекао је да су гробови јунака који су се борили сјеме за нова покољења и нове Хришћане.
„Нека и извојевана слобода Невесињске пушке буде слобода за све будуће генерације“, поручио је Круљ.
Наташа Глигорић, праунука харамбаше Пере Тунгуза, рекла је да најсвјетлија будућност очекује онај народ који се најдуже буде сјећао своје прошлости и додала да та теорија добија своје отјеловљење овдје у Републици Српској јер народ заиста треба и заслужује свијетлу и лијепу будућност, а при томе се брижљиво и пажљиво односи према његовању културе сјећања.
„Ми овдје долазимо сваке године да одамо почаст Невесињској пушци и њеним вођама, међу којима је и мој прадјед Перо Тунгуз, харамбаша, учесницима Невесињске пушке, достигнућима којима је она обиљежила европску и српску историју друге половине 19. вијека“, рекла је Глигорићева.
Она је указала да Срби колективно сјећање умију, када је потребно, да супроставе наметањем колективног заборављања и амнезирања народа.
Потомак Пере Тунгуза, Ђорђе Тунгуз подсјетио је на историјске чињенице и то да ј његов предак Перо први дигао Невесињеку пушку, али и да је под старе дане учествовао у ослобађању Београда и да се то не може и не смије никада заборавити.
У селу Крекови код Невесиња данас је служен парастос и положени вијенци на Спомен-обиљежје невесињским устаницима поводом 147 година од почетка устанака у Херцеговини – Невесињске пушке.
Помен су служили свештеници Епархије захумско-херцеговачке и приморске, а присуствовали су министар Милуновић, делегација Народне скупштине Српске, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Миодраг Капор, конзули Србије у Мостару и Требињу.
Обиљежавању су присуствовали и начелници општина Невесиње Миленко Авдаловић, Гацко Огњен Милинковић, Билећа Веселин Вујовић, предсједник Скупштине града Требиња Драгослав Бањак, представници борачких удружења, потомци устаника и мјештани.
Прва Невесињска пушка био је устанак подигнут у мјесту Крекови у општини Невесиње 9. јула 1875. године против отоманске власти и убрзо се проширио на цијелу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе.
То је временом прерасло у Српско-турски рат. Убрзо је дошло до Берлинског конгреса 1878. године којим су Србија и Црна Гора добиле независност и територијално проширење, док је Аустроугарска на 30 година окупирала БиХ.
Друга Невесињска пушка, познатија као Улошки устанак, избила је у јануару 1882. године нападом устаника на аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу због доношења такозваног Војног закона о обавезном служењу војске младића из БиХ.
Невесињска антифашистичка пушка представља оружани отпор усташама 3. јуна 1941. године у селу Дрежањ, након масакра 27 људи у том селу код Невесиња.
Овај оружани отпор фашистичком окупатору се у трећој књизи Отаџбинског рата Русије помиње као први антифашистички устанак у поробљеној Европи, али га комунистичке власти бивше Југославије нису прогласиле за Дан устанка против окупатора.
