Он указује да се то првенствено односи на Њемачку и Француску, које имају интерес и капацитете да воде своју политику, те истиче и да ни Италија и Шпанија нису далеко од тога.
“ЕУ ће прије бити под одлучујућим утицајем Париза и Берлина него англосаксонског блока, који се, свјестан слабости, проширио на Аустралију”, сматра Караџић.
Према његовом мишљењу, треба створити прилике да се спријечи даља злоупотреба УН и међународних механизама мира и сарадње, али и размислити о томе да, послије Беча и Берлина, Београд буде мјесто на којем ће се одржати “конгрес новог почетка свијета”.
“Београд то добро зна, страдао је у сваком рату, а још је неутралан”, истиче Караџић.
Он наводи да ће нови хегемони увијек учине исто – изгубити примат и одвући свијет у рат, који ће прво однијети њих, установити нове хегемоне и све поновити.
Постављајући питање зар није било тако у најмање два посљедња вијека, он је подсјетио на Наполеонове ратове и Бечки конгрес, као и на ратове крајем седамдесетих година 19. вијека, који су значили крај Османске империје у овом дијелу Европе.
Према његовим ријечима, тада је Берлински конгрес устоличио новог хегемона Аустроугарску, која тај примат није могла да одржи без новог рата за приступ Блиском истоку преко Србије, који је покренула са кајзеровом Њемачком.
“Опет је страдао ратоборни хегемон и организован је Сен Жермен, то јест Тријанон. У очајничком покушају повратка на пријесто, Хитлерова Њемачка је једва без рата издржала двије деценије да би затим страдала у свом рату заједно са својим жртвама”, навео је Караџић.
Он је подсјетио да је Други свјетски рат завршен “конгресом оснивања УН и успостављањем новог, англосаксонског хегемона” и да су од тада вођени локални ратови које су хегемони иницирали и водили током четири и по деценије, укључујући кризе попут Суецке и Кубанске, која је слична данашњој украјинској.
Караџић је у ауторском тексту указао и на свој положај у британском затвору, истичући да и даље нема ничега из своје културе – телевизијских и радио програма, као ни новина са Балкана, а недоступан му је и рачунар на којем би писао и радио на одбрани.
Према његовим ријечима, прописане мјесечне посјете породице на свега два сата тешко су замисливе, а камоли изводиве.
“Велика Британија је од наше отаџбине много даље него што смо мислили, иако у Резолуцији УН /70-175/ пише да се казне служе што је могуће ближе дому. То је резолуција иза које је стала и Велика Британија, али је не поштује и не примјењује, иако је обавезна”, указао је Караџић.
Караџић констатује да је сваки технички напредак за њега заустављен пред капијом затвора, тако да су услови у том погледу средњовјековни.
