Можда, никад као данас опомињујући и отрежњујући дјелују ријечи патријарха Гаврила Дожића изречене у прогласу 27 марта 1941., у Патријаршији,: “Понизимо се пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је живјети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је умријети, да умремо за светињу и слободу.”
Како данас да не кажемо оно што је витално за судбину српског народа, да нађемо праву ријеч која је плодоносна и живоносна. Данас нам је најзначајније помирење , помирење живих међу собом, све док се то не одигра у правом смислу ријечи, нема нам мира, све наше подјеле и ране наш народ носи у себи.
Авет немани надвила се над нама, пријети, дијели и завађа нас. Исти сценарио од прије 80 година, када је та европска неман донијела братски покољ, ни данас нам се ти гробови нису помирили, стварају дубоку братску подјелу изазивајући пријетњу, нашег потпуног нестанка. Ми смо данас на вјетрометини, на распећу, крст носити нама је суђено!
Ми смо народ који је прошао кроз страдања и распећа, борба за Републику Српску и њено стварање је свједочанставо нашег враћања самима себи. Није лако бити на распећу. Хоћемо ли опет по њиховом казивању бити Срби, који ни за шта времена немају, осим за страдање. Нека не забораве , даље су наши мртви стигли но они живи, ми смо гинули да би други живјели, љепше је на крсту друговати но на земљи самовати. Сјетимо се шта су нам прађедови сањали, а очеви оставили. Са зором новог дана, рецимо им бјежи бандо разбојничка, они ће да нас уче какви би требали да будемо, они који не знају ни ко су, ни одакле су, они због којих су за синовима наше мајке кукале, сад да нам они разрезују.
Сјетимо се браћо и сестре, именом су нас звали када су нас клали, мученика Вукашина, што гледајући смрти у очи није молио за милост. Кренимо истим трагом, стопе су нам тамо. Није мука живјети распет, но живјети у страху од клина. Пут којим треба да идемо је пут у славу свега што нам је дато да сачувамо за покољења, наш пут није онај што нам нуде у туђим ципелама, у туђим ципелама се не стиже даље. Раскрстимо прво са собом, немој да се о своје кораке саплићемо, нек не остаје за нама докле смо стигли, но одакле смо пошли.
Зато, устанимо браћо, да сачувамо образ, да нам мртви у миру почивају, да нам се нерођени радују, да нас мајке живе не жале, да се одраз наш у огледалу не стиди, да нам о прецима не причају злотвори, границе су наше гдје су наше кости пале, да нам бјелосвјетски шљам не вага колико нам је нашег добра доста. Знајмо заувијек, Срби смо благословом , а не рођењем, будимо достојни страдања наших мученика, живимо за оно за шта су страдали, устанимо страх није подвижништво.
Наш народ имао је свој пут кроз вјекове, саборно дјеловање, увијек смо били уз оне што су нудили себе саме за жртву на олтар свога народа, за оне, који су се на дјелу показали да љубе свој народ, оне који су до посљедње капи крви били спремни на жртву. Сада је тренутак, да сви, колико нас има, сви који су крштени и који у себи носе то светосавско опредјељење, да се вратимо себи самима, јединству. Времена су веома тешка, и ако нас као народ , не могу да опамете јаме од Косова до Јадовна, ако нас не опамећује ово што се сада збива, онда нам нема спаса, онда нас пишта не може да опамети.
Зато данас свима рецимо : „Не дирај ми у српство, главу пожалити нећу, вриједи онолико за шта ће пасти, а не за шта ће се наносити“.
Хвала ти Господе на томе!
Пале, 28.март 2024. године
Миодраг Миле Плакаловић
