Егзодус сарајевских Срба је потресно свједочанство нашег времена о Српском народу и његовој трагичној судбини, то је крстоносни пут једног народа, пут Крста који у виду лука, као небеском дугом спаја наше старе и нове јаде, сва наша косовкса страдања и све наше егзодусе. Зато рецимо истину да ће у историји наших поколења бити записано наше јунаштво – јунаштво које су показали су слаби и немоћни, учени и неуки, дјеца и старци, богати и сиромашни. Дали смо све што смо имали, када је тражена кошуља, дали смо капут, на позив једном ишли су сви, дали смо дијелове тијела, дали смо животе, у колонама ишли су заједно живи и мртви, један уз другога, подигнута чела носећи у себи пркос и понос.
Из нашег крстоносног пута родила се побједа, тријумф слободе и правде нашег народа. Они који пишу историју, заборавили су на „Косовски завјет“ , завјет да ће сванути дан велики и свјетлији од Видовдана, дан када ће Срби добити своју слободу и отаџбину. Наша побједа, наша Република Српска утемељена је на нашој правди и јунаштву. Ту слободу извојевао је народ, многом и скупоцјеном крвљу својом. У годинама борбе за слободу у душама нашим било је живо народно предање о завјету преношеном са оца на сина кроз генерације, од Косова до данас о страдалном српскоме путу, ропству, геноциду, сеобама,егзодусима и вјековној борби за стварање своје отаџбине. Из тог завјета створена је Република Српска.
Свако име мученика пострадалог за нашу отаџбину, излазак Српског народа са вјековних огњишта одбрањених у рату, патње поносних људи у непрегледној колони по завејаном путу, свако свједочанство и сваки догађај морају остати забиљежени и сачувани од заборава, само тако откритћемо безумност правдања и лажност оправдања и скривања свега тога од стране оних који су из ових или оних разлога хтјели и жељели да сакрију и то и данас чине, своја дјела таме сатанског зла нашег вијека.
Сва наша свједочења као јерихонска труба моћним криком потврђују свету и непромјенљиву истину : зло и цвијеће и сјемење зла, било да је никло из старих лажи и заблуда, било из нових идеолошких и непривилегованих мракова, само изношењем на видјело Божијег дана и искорјењењем може бити уништено и побјеђено. Не заборавимо, сјемење зла је најопасније када је прикривено, јер учињено зло је најотровније кад послије извршења буде оправдано или намјерно покривено велом заборава.
Народ је борећи се за праведну ствар, не каљајући образ остварио вјековну жељу. Сада у миру, морамо остварити још једну побједу, побједу којом ћемо опстати и остати. Сада се морамо борити за њих да би били равни онима који су погинули. Наш програм исписан је крвљу и костима наших мртвих по земљи којој ходимо, сваки споменик наш је програм. Знајмо, у једном времену не живи само једно поколење, живи неколико поколења заједно, са узајамним утицајем једног на друго, зато немојмо мислити, да ће наши потомци бити сасвим здрави, ако смо ми сасвим болесни, и да ће они бити сасвим добри, ако смо ми сасвим зли, и да ће од њих нешто моћи бити, ако од нас не може ништа бити. Морамо почети себе оздрављати, ако хоћемо да имамо здрава поколења; ми морамо себе учинити животнијим и достојнијим ако желимо да наша нада на једно животније и достојанственије поколење не буде без основа; ми морамо почети вјеровати у себе, ако смо ради да наша вјера у наше потомке не изгледа смијешна. Зато пођимо од себе, будимо претече потомцима нашим у зидању будуће срећне отаџбине. Нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране, нека виде бар колико толико утрвену стазу по којој ће они градити широк пут.
Ми смо народ славне и велике прошлости, од нас зависи какву ћемо садашњост градити и шта ћемо оставити потомцима, на чему ће они градити будућност. Као што је садашњост суд над прошлошћу, тако је исто будућност суд над садашњошћу. Не хитајмо, дакле, и не осуђујмо садашњост , наш суд биће преран и нетачан. Не задржавајмо се на ономе што је далеко но на ономе што је близу, и више живимо оним што видимо својим умом и срцем но оним што гледамо својим очима, и више се занимајмо и надахњујмо оним што имамо но оним што немамо.
Зато драга браћо и сестре , света нам је дужност да Републику Српску волимо и чувамо, да поново прославимо себе и Српски народ, да се с више вјере погледамо, с више повјерења један у другог како смо се некад гледали. Не заборавимо, свако вријеме налаже нарочите дужности. Наше се, нажалост, нису завршиле у рату, почеле су поново у мартовским колонама, на снијегом залеђеним цестама и сада су веће и одговорније, јер морамо мислити на оне који ће живјети послије нас, на оне који су нам својом крвљу написали ове дужности, јер ако ми не испунимо ову дужност, ни наши потомци неће моћи своју.
Одајмо пошту сваком пострадалом , нашим мученицима који су у колонама напустили крвљу одбрањена огњишта, вратимо их нашем памћењу и преко њега нама самима, не позивајући на освету и мржњу, нека то буде наш будилник и враћање себи и својој историјској самосвјести. као и јеванђелски призив на покајање и трезвену разумност. Јер, све док буде било људи у Српском народу, спремних да се жртвују за правду и истину и да живот свој жртвују за ближње своје, дотле ће Српски народ имати будућност, а овај земаљски свијет смисао постојања.
Не заборавимо ријечи Светог Владике Николаја:
„Малена је ова земља, но будите ви велики; будите велики и надрастите земљу вашу, да би с висине могли погледати далеко преко граница њених и догледати границе будуће наше велике срећне отаџбине.“
„Будите велики у вјери у Бога, јер та вјера пробудиће у душама вашим и вјеру у себе, која је претеча сваке побједе“.
Аутор: Миодраг Миле Плакаловић
Пале, 15. марта 2024. године
