На нашу адресу стигло је, веома комично, писмо читаоца које преносимо у цјелости:
Шта нам је Вуковић оставио у аманет?
Ово би се могло рећи у двије реченице, али то не би било политички коректно.
Оно што нам је остало од тренутног градоначелника за вријеме његовог вишедеценијског политиковања по различитим позицијама су оне ствари које сам лично увијек на прву поздрављао и подржавао, али сам на крају увијек остајао разочаран до данашњег дана.
Кажу наши стари да је боље не радити никако него радити из нужде, а овај народ овдје зна колико нас дугорочно коштају туђе нужде (поготово оне велике).
Тако смо (давно) имали хитно монтирање неке свјетлеће фонтане која је најављивана као она чувена фонтана из Барселоне. На крају смо добили шунд који је свијетлио мјесец дана укупно и правилно прскао читава три мјесеца. Након тога та фонтана (плаћена више десетина хиљада КМ) остаје као трн у оку и ругло општине Пале које је неко исконструисао на такав начин да је немогуће поправити или било шта урадити.
ФОНТАНА: ВРИЈЕМЕ ТРАЈАЊА – 4 МЈЕСЕЦА; ПОПРАВКА – НЕМОГУЋА ИЛИ МОГУЋА ПО ВЕЋОЈ ЦИЈЕНИ НЕГО ПРАВЉЕЊЕ НОВЕ.
Недуго након тога (опет у нужди) на Палама је најављено „чудо од споменика“. Називали су то „свјетлећа кристална пахуљица“ по разним новинама. На крају смо добили ростфрајни рингишпил који се вртио читавих мјесец дана, а свијетлио још четири мјесеца након тога. Убрзо су „коцкице“ са пахуљице поотпадале, мермерне плоче се одлијепиле и распале, а чудо од споменика је постало ругло. Срећом ми Срби немамо битних и великих историјских личности (сарказам) па смо умјесто (нпр.) Карађорђу подигли споменик пахуљици. Од тада на Палама ни снијег не пада исто. Зашто Вуковић као градоначелник није уложио нека средства да се обнови овај споменик незнаној пахуљици? Па зато што он најбоље зна да су то бачене паре. Са нашим климатским условима требали бисмо имати задуженог једног човјека да свако јутро пали пахуљицу да мало одради и загрије се док он струже мраз са ње, а навече да је покрије нечим и сипа јој пермант. Вјеровали или не, ово није шала, а да не причамо о струји коју ова накарада троши (потроши више струје него двије шесточлане породице).
ПАХУЉИЦА: ВРИЈЕМЕ ТРАЈАЊА – 5 МЈЕСЕЦИ; ПОПРАВКА МОГУЋА, АЛИ НЕОПХОДНА СВАКИХ МЈЕСЕЦ ДАНА И СКУПЉА ПИТА НЕГО ТЕПСИЈА. У СКЛАДУ СА НАВЕДЕНИМ, МОЖЕМО РЕЋИ ДА ЈЕ ОВО НАЈСКУПЉИ СПОМЕНИК НА СВИЈЕТУ, А О ЕСТЕТИЦИ И ДА НЕ ГОВОРИМО.
Све те нужде, политикански потези, упућују на тренутног градоначелника и имаји његов потпис на себи.
Морам признати да ми пахуљица и није изгледала лоше на прву, али након што се сама од себе распала за два-три мјесеца постала је предмет подсмјеха грађана, а и гостију који нам извана дођу и зачуђено од туђе срамоте не желе ни да питају шта је оно.
Даље. Помпезно је најављивана реконструкција Културног центра који умјесто да је знато промијењен и модернизован, он је практично само окречен. Иста она (старинска) конструкција крова из прошлог вијека, са неким „модерним“ линијама по себи – бабе и жабе. Ако су хтјели да задрже традиционални изглед објекта онда су на оном најизбаченијем зиду требали нацртати мурал Гаврилу Принципу или Трифку Грабежу или обојици (јер се историјски вежу за тај објекат). Али никако оне неке траке на којима је исписано „биЛблиотека“, „драма“ и то би као требало да буде модерно.
За ово не кривим архитекту (који то није замислио на такав начин). Кривим тренутног градоначелника Источног Сарајева што се сваке изборе сјети да свима помало покуша да угоди и тако направи проблем за општину, становнике и будуће генерације… Јер, реално, ко зна кад ће се сљедећи пут реновирати данашњи Културни центар, некадашњи соколски дом. Обрукасмо претке, а нисмо се модернизовали. Гурнусмо прашину под тепих тиме што смо помпезно прекречили објекат од историјског значаја. И сад да ми неко прича о култури? Има ли шта о томе да каже Завод за заштиту споменика?
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР: РОК ТРАЈАЊА – 2 до 3 ГОДИНЕ (СЛОБОДНА ПРОЦЈЕНА); ПОПРАВКА – МОГУЋА.
Слично се десило и са атлетском стазом. На прву сам се одушевио, јер је то стварно било потребно, али онда наравно… Ко се очара, тај се и разочара. Тркачка стаза која има 6 умјесто 8 трака за трчање није атлетска стаза, него стаза за рекреативце! То свима да буде јасно кад је погрешно назову атлетска стаза, јер то она није. Даље. Стаза уопште нема дренажни систем нити ивичњаке, а већ су на подлози почеле да се виде пукотине и неравнине… Дакле, стаза ће се распасти и окрунити за исти временски период као о онај рингишпил споменик у парку. То је и више него загарантовано, знамо из искуства.
СТАЗА ЗА ТРЧАЊЕ: РОК ТРАЈАЊА – 5 МЈЕСЕЦИ (СЛОБОДНА ПРОЦЈЕНА); ПОПРАВКА – НЕМОГУЋА. ИЗГРАДЊА ДОДАТНОГ АТЛЕТСКОГ САДРЖАЈА – АПСОЛУТНО ОНЕМОГУЋЕНА.
Такође, треба напоменути да је стаза на стадиону Кошево у Сарајеву коштала 280.000 КМ са ПДВ-ом, док је ова паљанска коштала 391.559 КМ. Гдје је ту логика? Ево не знам стварно. Ипак нећу ни да покушам да претпоставим гдје је могла отићи ова разлика у цифрама (нека то претпоставе они који оптрче круг на паљанској па на сарајевској стази).
Стаза „из нужде“ или „предизборна стаза“ је још један од пројеката тренутног градоначелника који ће имати дугорочне посљедице по општину Пале. Није пројектно испланирано ништа за остале атлетске дисциплине, тако да смо умјесто спортског стадиона погодног за међународна такмичења добили стазу за рекреативце, не би ли неко побрао пар симпатија пред изборе.
Заборавио сам споменути чувени споменик „Грудвију“. Паљани га од милоште зову „Гудри“. То је све што смо ми, Паљани, добили од помпезног EYOF-а… Лукавица је барем добила олимпијске кругове на кружном току, а ми… Ми смо од градоначелника добили пластичну грудву која се, наравно, распала и сад „поносно“ стоји као симбол свог шунда и кича ове општине. Срећом нам је градоначелник из Пала… Не би ни грудву добили, мада можда би се више усрећили.
ГУДРИ: ВРИЈЕМЕ ТРАЈАЊА – 5 МЈЕСЕЦИ; ПОПРАВКА – МОГУЋА, АЛИ СУЛУДА.
Овај текст одавно пишем у својој глави, али ево тек га ставих на папир зато што сам поново насамарен… Неко вече сам журно стигао до градске „паметне“ клупе – хитно ми је требао wi fi и wireless charger (да се не правим паметан, хитно ми је требао интернет и да мало напуним телефон који је био пред гашењем). У моменту се сјетих градске паметне клупе и са поносом пожурих према њој. Приђем тако оптимистичан, кад оно… Ништа! Ама баш ништа. Ни интернета, ни пуњача. Ништа! Клупа к’о клупа, само ко вели, паметна…
ПАМЕТНА КЛУПА: РОК ТРАЈАЊА – 0 ДАНА. ПОПРАВКА – НЕПОЗНАТО. ПАМЕТ КЛУПЕ – 0; WI FI – САМО ПИШЕ; CHARGER – САМО ПИШЕ.
Сједох на паметну клупу и би ми глупо (била је мокра јер није благо нагета као што иначе требају бити клупе са соларним панелима). Батерија на 3%… У том стиже порука од девојке: „Човјече што ме не зовеш? Гдје си?“ Ја одговорам: „Хтио сам да те зовнем, али ми празан телефон. Ево ме на паметној клупи“. „То је зато што си глуп“. Изгаси ми се телефон и ја сконтам: па стварно јесам глуп – сједим на мокром соларном панелу (који је из неког разлога постављен у хладовину билборда), изгашен ми телефон, а испред мене нешто што је требало бити фонтана, распали спомених пахуљици који производи апокалиптичне звуке због вјетра, а распала пластична грудва ми маше.
ВРИЈЕМЕ ГРАДЊЕ СВЕГА НАВЕДЕНОГ – ПРЕД СВАКЕ ИЗБОРЕ (ГОДИНАМА УНАЗАД); УКУПНО ВРИЈЕМЕ ФУНКЦИОНАЛНОГ ТРАЈАЊА СВЕГА НАВЕДЕНОГ – ОКО ГОДИНУ ДАНА; МОГУЋНОСТ ПОПРАВКЕ – НЕМОГУЋЕ (РАЗВАЛИТИ ПА КРЕНУТИ ИСПОЧЕТКА); СУБЈЕКТИВНИ ОСЈЕЋАЈ – НЕПРОЦЕЊИВ.
