Најрjеђа мачка на свијету: Иберијском рису пријети истребљење

0
690
Иберијски или шпански рис, мачка са очима боје ћилибара и чупавом брадом, налази се на Црвеној листи, списку животињских врста којима прети истребљење који је издала Међународна унија за очување природе и природних богатстава.

 

Иберијски рис је доведен на ивицу изумирања због комбинације пријетњи које укључују радикално смањење броја зечева – његовог главног плијена, затим озбиљно смањење његовог станишта, случајне смрти усљед пребрзе вожње и илегалан лов.

Према тренутним процјенама, број иберијских рисова мањи је од 200. Као главни разлог се наводи неколико епидемија зечје куге, усљед чега је десеткована популација зечева, који су њихов главни плијен. С друге стране, њихово станиште је све више исцјепкано. У извјештају Свјетског фонда за дивљач стоји да је усљед тих проблема све малобројнија популација рисова изолована у малим подручјима.

Прије 20-30 година иберијски рис се могао наћи у Португалу и Шпанији, а кажу и на француској страни Пиринеја. Међутим, данас се неколико група ових мачака бори за опстанак, а да проблем буде већи, само припадници двије од тих неколико група могу да се размножавају, што нас доводи до закључка да број иберијских рисова убрзано опада.

Иако је за спасавање угроженог риса издвојено око 35 милиона америчких долара, група стручњака недавно је описала ситуацију као драматичну. Према ријечима Николаса Гусмана, координатора Националног плана за заштиту иберијског риса, за размножавање су способне само 22 до 32 женке од 200 примерака, на шта је додао: „Опстанак ове врсте зависи од њих.“

Од укупно четири врсте риса, на европском континенту живе двије – иберијски рис, с подручја Пиренејског полуострва, и евроазијски, који је присутан у средњој Азији и Русији, на подручју Балтика и Карпата, а има и неколико изолованих група у западној и југозападној Европи.

Изглед

Иберијски рис је средње величине и мањи је од сличног евроазијског риса, који такође има карактеристично скраћени реп, пјегаво крзно, дуге ноге и мишићаво тијело. Његов релативно кратак груби огртач је блиједо до јарко жућкастоцрвен, са црним или смеђим мрљама и бијелим доњим дијелом.

Мужјаци су већи од женки, обоје имају истакнуте бркове, карактеристичну „браду“ око њих и препознатљиве црне чуперке.

Заједница

Живи у малим, изолованим метапопулацијама. Степен повезаности међу популацијама дјелимично зависи од броја јединки које су се раселиле, до чега долази, углавном, током сезоне размножавања, када се јавља већина интеракција. У густој популацији, међутим, расијавање се може догодити у ранијем добу због ограничених ресурса. Мужјаци одлазе од женки, које повремено наслиједе територију своје мајке или се могу настанити на територији која је сусједна мајчиној.

Сезона парења иберијског риса је од јануара до јула, трудноћа траје око 60 дана и женка носи 2-3 мачета. Женка чека док не успостави своју територију да би се почела парити, а то може да траје чак три године или се никада и не догоди. Мужјаци достижу зрелост када напуне годину.

Мачићи имају лошу терморегулацију и веома су рањиви. Рађањем на неком ограниченом простору одрасле женке држе своје мачиће чврсто груписане, те их на тај начин штите од губитка топлоте и од предатора. Мачићи остају у јазбини скоро двадесет дана, док не постану превелики и превише покретни за затворени простор. Женке риса премјештају своје младунце од једног брлога до другог, обично под грмљем или у густом шипражју, и ту се налазе све до тренутка када мачићи постану способни да иду са мајком у лов, наводи Петмагазине.

Мачићи сисају док не напуне 10 недјеља, али плијен који је донијела мајка почињу да једу након једног мјесеца. Као и други мачићи, и ови почињу да показују моторичке способности са два мјесеца. У исто вријеме, повремено напуштају јазбину да би пратили мајку и почињу да развијају своје ловачке вјештине.

Са седам мјесеци, мали рис проводи око 60% свог времена са мајком и живјеће независно на територији на којој се родио док не достигне репродуктивну зрелост и одсели се.

Опстанак

У склопу пројекта истраживања и заштите иберијског риса, који финансирају Влада Шпаније и европска комисија путем неколико пројеката, у Шпанији су основана два центра за узгој ове врсте мачке у заточеништву, а недавно је отворен и један центар у Португалији.

Овим пројектом држава настоји да створи базу животиња ради очувања генетске разноликости, којима ће населити подручја на којима је некада обитавао иберијски рис. Уједно се у таквим центрима раде и истраживања о физиологији ове врсте, које је тешко спроводити у природи.

Рисови се у држе у строго контролисаним условима којима се настоји што боље опонашати живот у природи.

Коментари

Please enter your comment!
Please enter your name here