Достојевски је хапшен као учесник утопијско-социјалистичког кружока Михаила Васиљевича Петрашевског Буташевича и осуђен на смрт 1849. године, али је казна замијењена прогонством у Сибир, гдје је провео 10 година.
Његова рана дјела инспирисана су социјалним трагедијама малих људи.
Основне одлике његове литературе – понирање у подсвијест, трагање за коријенима људске трагике, феномен религије и веза човјека и Бога представљају главну преокупацију модерног романа, а на свјетску литературу утицао је више него иједан други писац.
Дубоко је, као нико ни прије ни послије њега, понирао у људску психу и расвјетљавао тајну људске природе.
Написао је романе: „Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, „Зли дуси“, „Младић“, „Коцкар“, „Идиот“, „Двојник“, „Неточка Незванова“ /недовршен/, „Записи из мртвог дома“ и „Село Степанчиково и његови житељи“.
Од приповједака је, између осталог, написао: „Бијеле ноћи“ и „Ујкин сан“, а бавио се и публицистиком /“Пишчев дневник“ и „Политички записи“/.
Достојевски је један од најутицајнијих писаца руске књижевности.
Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, био је свјетски писац у рангу Вилијема Шекспира и Мигела де Сервантеса.
Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз ка модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје нека врста узора начина писања.
Утемељивач је психолошког романа, а, према многима, и претеча егзистенцијализма.
Велики дио живота био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и породицу преминулог брата.
Достојевски је често био депресиван, коцкао се и стално враћао дугове.
Једно од најпознатијих дјела Достојевског „Злочин и казна“ написано је у рекордно кратком року и брзо објављено како би писац успио да врати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао без новца.
Тај роман је Достојевском донио славу, али га није спасио биједе.
Издавач га је уцјењивао и нудио 3.000 рубаља за право да издаје његова дјела, али уз обавезу да напише још један роман.
Немајући избора, Достојевски је пристао. У исто вријеме је написао и књигу „Коцкар“ због уговора са својим издавачем.
Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу од посљедица крварења узрокованог епилептичним нападом.
Послије два дана, његово тијело је испратила на гробље безбројна маса народа, монаштва и свештенства.
Сахрањен је на гробљу Тихвин, при Манастиру Александра Невског.
Процјењује се да је 40.000 људи присуствовало сахрани овог књижевног великана.
