Алберт Ајнштајн и његова прва супруга Милева Марић у свом кратком браку имали су двојицу синова – Ханса Алберта и Едварда. Млађи дјечак, био је и остао једини “проблем” чију једначину научник није успио да ријеши.
Брак Милеве и Алберта Ајнштајна интригантна је тема која ће увијек изазивати расправе. Упознали су се на студијама, а прије него што их је завршила Милева је затруднила и родила ванбрачну ћерку Лизерл.
Алберт и Милева су се вјенчали у Берну 6. јануара 1903. Неко вријеме прије вјенчања Лизерл је обољела од шарлаха. Није познато да ли је умрла или је дата на усвајање. Тек, када се Милева придружила Алберту у Берну, дјете није било са њом.
У годинама које су услиједиле Алберт и Милева добили су још двоје дјеце – синове Ханса Алберта и Едуарда. Кажу да су оба дјечака била јако везана за мајку која их је практично сама одгајала јер је отац највећи дио времена проводио у раду.
Ипак, био је ту и срећних успомена.
“Отац је знао да посао остави по страни и да нас сатима гледа како се играмо”, говорио је касније старији Ханс.
Здравље Едуарда нарочито је бринуло родитеље. Дјечак је од рођења био болешљив и често је знао да заплаче без икаквог разлога. У једном писму пријатељу Алберт је записао да је сигран да његов син неће моћи да “израсте у здраву особу”.
А, ту су биле у све чешће свађе родитеља… Оба дјечака су тешко поднијела развод родитеља 1914. Едуарду је тада било само 4 године. Живјела су са мајком док се Ајнштајн поново оженио – својом даљом рођаком у коју је био заљубљен још као дјечак, пише Историјски забавник.
Милева је наставила да брине о дјеци и неко вријеме се чинило да ће Едуард превазићи своје проблеме. За почетак, показао је изузетну интелигенцију – са шест година је читао Шекспира, а убрзо и Канта, Шопенхауера, Платона…
Како је одрастао заинтересовао се за психијатрију, а посебно за рад Сигмунда Фројда. Ипак, како је вријеме одмицало све теже је подносио терет очеве славе.
“Тешко је имати толико важног оца, јер се осјећаш неважним и безначајним”, истакао је једном приликом.
Када му је било 20 година Едуард је први пут покушао да се убије. Кажу, узрок томе била је неузвраћена љубав неке дјевојке. Примљен је у болницу и недуго потом дијагностикована му је шизофренија.
Милева га је, на препоруку доктора, тада смјестила у душевну болницу у Цириху и, ова одлука показала се кобном! Сурови третмани у оновременим болницама овог типа само су погоршали ментално стање младог Едуарда. Након само двије недјеље у овој институцији више није могао да чита, води дуже разговоре, а све више је губио и когнитивне способности.
Није познато да ли је и колико често Алберт долазио у посјету сину, али након 1933. то више није ни могао. Тада на власт у Њемачкој долази Хитлер, па Ајнштајн, гостујући професор на Принстонском универзитету, бића онемогућен да се врати у домовину.
Његова друга супруга Елса причала је да је синовљево здравствено стање много бринуло Алберта. Наводно, планирао је да сина доведе у Америку, али су његово ментално стање, а касније и рат, спријечили.
“Мој син је једини проблем који остаје без рјешења”, написао је Ајнштајн.
Едвард више никада није видио оца. Милева је због дугова насталих око његовог лијечења морала да прода двије куће. Наводно, у каснијим споровима Милеве и Алберта Едуард је служио као “дуг за поткусуривање”. У једној преписци Алберт је захтијевао да му Милева врати неки новац и претио да ће избацити Едуарда из тестамента ако то не учини.
Милева је умрла 4. августа 1948. и након тога о Едуарду практично више нико није бринуо. Окончао је живот сам и напуштен, међу зидинама циришког психијатријског азила Бургелци. Радио је као болнички баштован и тако је и умро 1965. у 55. години.
