Одговарајући на питање шта би славна пјесникиња рекла о модерном времену да је међу нама, Стевка Прерадовић као да је наслутила недавна дешавања, те је казала да би нам Десанка Максимовић рекла: “Дете ово је ван памети.”
– Рекла би да смо ми Срби највећи непријатељи сами себи, јер код нас, ако један вуче напријед, онда два вуку назад. Ово није вријеме доброг развоја, ни младе личности, ни младе умјетности. Не знам шта ће остати иза нас, јер ово што не ваља предуго траје – навела је Прерадовићева.
Како је казала, “Крваву бајку” је први пут чула као дијете, јер су је сви њени укућани знали напамет.
– Ранко и ја смо упознали Десанку 1966. године када је отваран споменик на Бањ брду. То пријатељство је остало заувијек. Кад год бисмо се сусреле, ту љубав смо надопуњавале. Она и њен супруг Сергеј Свастиков, руски пјесник, били су изузетно скромни људи. Била је тиха, паметна, одлучна, одмјерена и пажљива. Говорили смо поезију на истим књижевним вечерима и догоди се да она дође да гостује у Бањалуци у вријеме кад је мени изашла прва књига. То је било 1974. године. Њој није било тешко да од корица до корица прелиста ту моју књигу и да за сваку пјесму каже понешто – испричала је Прерадовићева.
Истакла је да јој је Десанка приликом посјете Бањалуци, у јесен 1989, казала како жали што је остала без потомства.
– Тад кад је долазила носила сам црнину, јер ми је мајка умрла. Десанка ми је тада рекла како је изгубила многе блиске људе, али да је њена највећа невоља што је пјесме сматрала као своју дјецу и што је због њих остала без дјеце. Казала је: “А сад ми је жао” – објаснила је Прерадовићева.
Додала је да је Десанка већ тада видјела како се ствари одвијају у нашем културном миљеу, те да је схватила да је превише жртвовала приватно.
– “Крваву бајку” смо сви знали напамет, док, рецимо, о жртвама на Шушњару код Санског Моста нисмо знали много, што још једном потврђује да се мора причати о нашем страдалништву, јер на оно што не знамо не можемо ни реаговати. Онај ко само пише умјетничку поезију је можда добар умјетник, али није добар свједок времена у којем живи – истакла је Прерадовићева.
Додала је да је Десанка Максимовић читала људе, да је била психолог и да никад није глумила оно што није.
– Говорила је из душе, када је 1968. изашла међу студенте, она то није радила да би била примијећена, радила је то јер је тако мислила. За живота је написала мени и Ранку: “Ако се више не будемо видели, немојте ме заборавити.” Та реченица казује да је осјећала промјену која ће се десити и која се већ дешавала у земљи која се звала Југославија – закључила је Прерадовићева.
Испричала је анегдоту о Десанкиним посјетама Русији и како су нашу пјесникињу Руси поштовали и вољели.
– Десанка се никад није шминкала, а када је била у Русији, причала ми је како су је стално тјерали да се шминка, јер се није могло на подијум без шминке. То ју је нервирало, а њих је нервирало што није хтјела да се шминка – казала је, уз смијех, Прерадовићева.
Књижевник Ранко Прерадовић за “Глас Српске” је истакао да је Десанка Максимовић писала из душе, из живота, те да је стога њена величина непревазиђена.
– Сама чињеница да је у оно вријеме релативно млада жена доживјела тако мучно крагујевачку трагедију и написала једну од најзначајнијих пјесама осветница Другом свјетском рату “Крваву бајку” довољно говори о томе ко је била, каква је била и колико се моћно носила с временом. “Крвава бајка” је молитвеник који свједочи о времену и стању у ком је настајала – навео је Прерадовић.
Истакао је да су Десанка Максимовић и њен супруг Сергеј Свастиков дошли у Бањалуку након земљотреса, да сагледају стање, те да је то нешто што се не може заборавити.
Љубав
Прерадовић је казао да му је Десанка Максимовић једном приликом причала како је упознала Сергеја Свастикова.
– Сусрели су се на књижевним сусретима. Казала ми је: “Кад год њега видим, он нонстоп около, као да бежи од нормалног света, а заправо он је био скроман. Приђем му и питам га што се издваја, а он настави да се удвара.” Тако је кренула њихова прича, он је прешао из Русије да живи у Београд и дуго су живјели заједно – рекао је Прерадовић.
