Данас је народни и црквени празник Видовдан, чији назив потиче од светог Вида, који је, према предању, био чудотворац и исцјелитељ, нарочито у лијечењу очију.
Од Косовске битке, на Видовдан 1389, обиљежава се и као дан светог великомученика цара Лазара и осталих српских мученика. Због тога се тог дана не пјева, не игра и не весели. Предање каже да кукавица која се огласи у прољеће престаје да кука послије Видовдана.
На пољу Косову одиграла се на Видовдан 1389. пресудна битка српске и турске војске, битка која је означила почетак краја независне српске државе и отворила врата Турцима за даљи продор у Европу.
Оскудни историјски подаци не откривају ток битке, чак ни побједника. Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом (потоњи султан Бајазит Први) и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.
Српски краљ Босне Твртко Први Котроманић – који је кнезу Лазару, суоченим са исламском најездом послије пада у вазални положај ромејског (византијског) и бугарског цара, притекао у помоћ одредом под командом великог војводе Влатка Вуковића – писао је Трогиранима 1. августа 1389. о побједи над Турцима. Слично писмо послао је у Фиренцу, одакле му је одговорено да већ знају за турски пораз.
На побједу Срба посредно указује и дневник с пута у Цариград руског митрополита Пимена, у којем се помињу велики нереди у Турској 12 дана послије Косовске битке. У бици су погинула оба владара – кнеза Лазара Турци су заробили и посјекли, а султана Мурата Првог убио је српски ратник Милош Обилић, пробивши се кроз турску војску.
У сваком случају, неспорна је посљедица судара хришћанства и ислама и двију у свему различитих култура – Србија је, будући да није имала тако велике резерве као Отоманско царство, убрзо постала вазална држава. Седам деценија касније, покорена је и потом провела четири вијека у ропству.
Косовској бици претходио је пораз Срба на Марици 1371, кад су погинули господари српске државе Македоније, краљ Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Јован Угљеша. Турци су потом двапут упадали у земље кнеза Лазара, али су потучени 1381. код Параћина и 1386. код Плочника, а осјетне губитке нанио им је и војвода Вуковић 1388. код Билеће.
Косовска битка постала је предмет легенде, најприје код бугарског писца Константина Филозофа у “Животу деспота Стефана Лазаревића“, затим код дубровачког историчара Мавра Орбинија у дјелу “Il Regno degli Slavi“ (Царство Словена), а највише у циклусу величанствених српских народних пјесама.
