Прва клапа документарца који ће на мале екране донијети причу о невидљивим херојима Грчке који су током ратних деведесетих угостили на хиљаде српске дјеце пала је прије неколико дана, а емоције са снимања никога нису оставиле равнодушним.
– Филмом желимо представити грчку страну приче, односно како је помоћ коју су пружали нашем народу током грађанског рата у БиХ доживљена у очима Грка, како су се осјећали кад су примили дјецу без родитеља, уплашене малишане који нису ни знала грчки језик – прича Клокић.
ГЛАС: Када би филм требало да буде завршен и представљен публици?
КЛОКИЋ: Снимање је почело прије неколико дана, пилот пројекат је завршен, а у току сљедеће године очекујемо да филм буде готов. Постоји могућност да буде снимљен и у форми серијала јер нам се јавило много људи. Прво снимање било је у мјесту Ормилија на Халкидикију и изазвало је доста емоција, јер је стицајем околности на сету била дјевојка чији је отац погинуо, а коју је 1995. године угостила грчка породица чију смо причу снимали. Свима је остала у сјећању реченица коју је тај дан изговорила: “Некад нешто губимо, а нешто добијемо. Ја сам изгубила оца, али ми је Бог подарио нову породицу у Грчкој.”
ГЛАС: Откуд идеја за покретање кампање која за циљ има оживљавање веза грчких породица и грађана Српске?
КЛОКИЋ: На идеју за покретање кампање дошло је Представништво РС у Грчкој с циљем да се још више ојачају српско-грчке везе, али и да се овај хумани гест грчког народа никад не заборави. Помоћ коју је српски народ примио од Грчке представља јединствен догађај у новијој свјетској историји, гдје је један народ пружио толико љубави другом народу и управо је то један од разлога што смо одлучили да подржимо пројекат о невидљивим херојима и да их, кроз ову кампању, пронађемо и учинимо видљивим за сва времена. Желимо да на овај начин, преко институција Српске, упутимо једно велико хвала грчком народу.
ГЛАС: Какви су одјеци и колико се дјеце и породица до сада пријавило?
КЛОКИЋ: Након објаве видеа у којем смо позвали грчке хуманисте и добротворе који су током рата угостили дјецу из Српске да нас контактирају, првог дана смо добили много позитивних реакција, које сада стижу свакодневно. Већ нам се јавило више од 200 људи, како Грка који су угостили нашу дјецу, тако и младих који си били у Грчкој. Наши људи су препознали пројекат као јединствен начин да захвале грчком народу, а Грци су са усхићењем прихватили идеју да се на овај начин тај јединствени чин хуманости сачува од заборава.
ГЛАС: Колико је дјеце из Српске током деведесетих боравило у Грчкој?
КЛОКИЋ: Према званичним бројкама Црвеног крста Србије, у питању је 12.000 малишана који су боравили у Грчкој, међутим, у акцију је била и укључена Српска православна црква, као и разна друга удружења која су такође одводила српску дјецу из тадашње ратом обухваћене БиХ у Грчку, тако да је број сигурно доста већи и према процјенама креће се око 20.000 дјеце.
ГЛАС: Колико је српско-грчко пријатељство јако?
КЛОКИЋ: Везе између два народа су нераскидиве и гледајући кроз историју грчки народ је био један од ријетких који је увијек помагао Србима. Највећи примјери те нераскидиве везе су дочек наше војске на Крфу након албанске голготе, затим масовне демонстрације у знак подршке српском народу током бомбардовања 1999. године, постојање српског војничког гробља у Солуну и слично. Колико су те везе битне говори и чињеница да је Грчка управо једна од земаља у којој Српска има представништво.
Поновно спајање
ГЛАС: Очекујете ли да кампања изњедри неке нове пројекте?
КЛОКИЋ: Кампања је већ сада, за десетак дана трајања, изњедрила нове пројекте, о којима ћемо јавност благовремено обавијестити. Оно што могу рећи је да у договору са Представништвом РС у Грчкој планирамо сљедеће године, уколико нам дозволи ситуација са вирусом корона, организовати велико окупљање грчких и српских породица, и да означимо један дан у години који би био посвећен овој несебичној помоћи грчког народа.
