Заборавност није увијек знак болести

0
717

То што не знате где сте спустили кључеве или сте заборавили име глумца у серији коју гледате није знак Алцхајмерове болести, али за бригу је кад се губи функционалност па оболели више не могу да плаћају сами рачуне, не могу да користе телефон, одлутају…

ад почну да заборављају, и релативно млађи људи се уплаше да је то знак Алцхајмерове деменције. Дешава се, рецимо, да не знају где су спустили телефон или кључеве, уђу у продавницу и не могу да се сете шта су хтели да купе, усред разговора им „побегне мисао”, у три корака сметну с ума зашто су пошли у другу просторију, изгубе из вида где су паркирали аутомобил… Али, заборавност није увек знак болести. Она може бити тренутно стање. Савремен човек, непрекидно „бомбардован” разним информацијама и претрпан обавезама, постаје исцрпљен и расејан, и понекад не памти успешно.

Заборављање нових догађаја

Уколико га то не омета у извршавању свакодневних активности и важних послова, др Мирко Долић, психијатар ВМА у Београду, каже да нема разлога за страх.

– Типичан симптом деменције јесте заборављање нових догађаја (особа не зна шта је данас ручала, а сећа се детаља из даље прошлости), информација (нечије име, важне датуме) или активности које тек планира да уради: да негде иде, неког позове, закаже састанак… Нажалост, Алцхајмерова болест је прогресивна деменција, па почетна, блага заборавност поступно добија озбиљнији облик. С годинама долази до погоршања перцепције, језичких способности и емоционалног стања и до губитка функционалности, тако да људи више не могу да обављају активности које су обављали до тада: да плаћају рачуне, оду до продавнице, користе телефон, даљински управљач, баратају с новцем – објашњава др Долић.

Особе које имају проблем деменције, у почетној фази могу бити свесне тога и можда ће и саме потражити помоћ лекара. Али у поодмаклој фази, кад уђу у зачарани круг, више нико не може да им објасни да имају проблем, јер губе важну способност самопосматрања.

– Остављају укључен шпорет, деси се да одлутају и не знају да се врате кући, па их полиција враћа, куцају комшијама на врата… У узнапредовалој фази могу изгубити осећај да су жедни, потребу да се хране или да одржавају личну хигијену и тиме угрожавају сами себе. У тежим случајевима параноје буквално могу имати симптоме било ког душевног поремећаја, па чак и шизофрене. Умишљају да неко хоће да их убије, да их поткрада, прогони… Забораве где су оставили кључеве или новац и, пошто не могу да их нађу, оптужују свог најближег да их је украо и немогуће их је разуверити, јер су њихове халуцинације за њих реалност – истиче психијатар.

Још без лека

Управо зато требало био се фокусирати на рано препознавање деменције и одмах реаговати.

– Ниједан лек не може да излечи деменцију, јер је та област још тајна за модерну медицину. Ипак, постоје лекови који могу да поправе понашање болесника да успоре напредовање болести и донекле побољшају интелектуално функционисање. Чланови породице, међутим, оболеле од деменције доводе на лечење тек кад код њих почну да примећују тешке психолошке симптоме. Кад их питамо када је болест почела, кажу: „Пре месец дана”, јер прве суптилне промене најчешће приписују старости, а оне заправо уопште нису везане за сам процес старења, већ за развој деменције – наглашава наш саговорник.

РЕЧ СТРУЧЊАКА: Др Мирко Долић, психијатар

Неговатељи под стресом

То је најскупља болест модерног човека: Американци за деменције издвајају више новца него за болести срца и рак заједно. Проблем је што је нега ових болесника веома скупа.

Ако добијају одговарајуће лекове, оболеле особе, условно речено, у деменцији не пате. То што не препознају чланове породице, што не знају која је година и колико они имају година – апсолутно им не смета. Њихова болест више погађа људе у окружењу.

У нашој средини и земљама јужне Европе још увек негујемо блиске породичне односе. Врло смо везани за наше старе, што је дивна особина, али самим тим преузимамо и велики део бриге и обавеза око њих. А, неговање дементне особе је изразито стресно и захтевно!

Чак и кад финансије нису проблем, код нас често постоји отпор за смештај најближих у установе социјалне заштите. Чланови породице се боре с грижом савести зато што имају осећај да издају оне који су их одгајили. Ове особе морају да буду свесне да ће и сами, у неком тренутку и попустити ментално или здравствено. То нас доводи у ситуацију да уместо једног, тада имамо два пацијента. Показало се да неговатељи у породици и сами имају повећан ризик од деменције.

Србија нема ажурни регистар за оболеле од Алцхајмерове деменције, као што је случај свуда у свету. Према попису из 2011. процењујемо да се број оболелих креће између 150.000 и 200.000. Ако узмемо у обзир да још четири члана његове породице трпи, значи да је у нашој земљи деменцијом директно погођено милион људи.

РЕЧ СТРУЧЊАКА: Др Ивана Поповић, психијатар

До погоршања у дому најближих

– Жене су примарне неговатељице у целом свету, не само у Србији. Терет обично пада на ћерке. Оне кувају, носе шерпице, одмењују у куповини, преузимају све обавезе… Осим што их физички исцрпљује, и емотивно им врло тешко пада да гледају како неко њима близак, ко је оболео од деменције, незаустављиво пропада. Притом и жене старе. Зато сада расте број професионалних неговатеља – подсећа др Ивана Поповић, психијатар ВМА у Београду.

Борба против Алцхајмерове деменције у Америци одређена је за национални приоритет. Прошле године дали су више од 300 милијарди долара за лечење и негу оболелих од деменције, а за следећу се планира 1.100 милијарди долара – толико ће коштати дијагностика и нега оболелих од деменције. Циљ је подизање свесности и нега пацијената, али уз помоћ неговатеља.

С обзиром на то да имамо око 200 хиљада дементних пацијената, у Србији је потребно бар још толико да их негује, а то изискује да држава обезбеди новац у ту сврху. Из тог разлога се, бар за сада, код ране и умерено тешке деменције саветује да пацијент остане у кућним условима, за разлику од неких земаља у иностранству где постоје дневни центри за негу тих лица. Док о њему брину професионални неговатељи, чланови породице добијају мали предах и време за своје послове.

Смештај у установама социјалне заштите практикује се тек оног тренутка када се деменција драстично погорша. По устаљеној процедури, центри за социјални рад покрећу поступак привременог старатеља и преузимају бригу о особи оболелој од деменције.

Фокусирајући се на подизање свесности о значају раног препознавања деменције и на едукацији неговатеља у нашем региону прошле године је основано струковно удружење „Мемо фокус”.

Неће свако у старости бити дементан

– Постоји око 80 врста деменције, а најчешћа је Алцхајмерова, која се углавном јавља после 65. године. С обзиром на то да је старост један од основних фактора ризика за њену појаву, препознатљива је као старачка деменција. Међутим, не значи да ће свако ко остари постати дементан.

Поред година живота, деменција може бити пратилац разних телесних обољења. Она настаје као последица болести срца и крвних судова, дијабетеса, алкохолизма, наркоманије, лајмске болести, смањеног лучења хормона штитне жлезде, аутоимуних болести, недостатка витамина Бе 12 и фолне киселине, мултипле склерозе, тумора мозга, депресије… Научници се у целом свету труде да открију узроке настанка деменције. За сада лечимо симптоме, а не узрок – каже др Поповић.

Коментари

Please enter your comment!
Please enter your name here