Тог 4. јула 1456. освајачи су стигли пред зидине Београда. Био је то други велики напад Турака на овај град који се претворио у опсаду која је трајала скоро три недјеље, све до 22. јула.
Опсада Београда
Велику турску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Многи европски владари нису подржали поход, а чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Умјесто велике хришћанске силе, војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Не зна се колика је била посада београдског утврђења. Највише је било крсташа. Они су долазили са свих страна, највише из Угарске, али и из Аустрије, Пољске, Чешке, Њемачке. Главни логор крсташке војске био је код Земуна.
Турци су прво покушали да Београд заузму са Дунава, али је њихова флота разбијена 14. јула. Увидјевши да не могу да одсјеку град од ријека, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула.
Остало је забиљежено да је београдско становништво било запрепашћено турском силом. То није био напад неког локалног турског заповиједника, већ огромна војска коју је предводио султан.
Турци су нападали свим средствима али су се и хришћани жестоко борили. У борбу се укључило свештенство. Борбе су вођене како на бедемима тако и на улицама. Уз велике напоре Београд је одолио, а услиједило је и турско повлачење. Од ових судбоносних догађаја прошло је тачно 560 година.
За ким звона звоне?
Вијест о хришћанској побједи одјекнула је као бомба Европом. Многи су се понадали да су турска освајања коначно заустављена. Забиљежено је да је папа Калист III био толико усхићен побуједом да је вијести послао на све стране свијета, па су оне стигле чак и до етиопских владара, пише Историјски забавник.
Наређено је да се свуда приреде свечаности у част победе код Београда. Папа је 6. август прогласио даном београдске побједе који је требало да се слави у целом хришћанском свијету. Ниједан други догађај у средњовијековној београдској историји није забиљежен у тако великом броју извора као ова побједа.
Једно од подсећања на ово славно вријеме, иако му је смисао заборављен, задржало се и до данашњих дана. Наиме, током опсаде папа Калист III је наредио да сваког дана у подне звона са сваке цркве звоне као позив верницима да се моле за браниоце Београда. У многим мјестима, међутим, вијести о побједи стигле су прије наредбе, па се подневна звоњава претворила у прославу хришћанског тријумфа.
Папа никад није повукао ову наредбу, тако да и данас звона свих католичких цркви и даље звоне у подне, у част хришћанске побједе код Београда.
