Ристо Радовић напустио је овоземаљска добра прије 50 година, када је монаштвом прихватио и у себе уселио Христа и постао Амфилохије. Од тада, његов живот нико боље не описа од великог Матије Бећковића, ријечима “и у вријеме јагме за значке и прње, своје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени. Али чим се крсним знаком знаменов’о, нема тога ко га није каменов’о и то камење поста му имање, сваки камен њему, један Христу мање”.
У најтеже вријеме комунистичког јарма, безбожничког и бесмисленог бивствовања народа у Црној Гори, преузео је тешки крст светог Петра Цетињског и своје православне Црногорце повео у пут слободе, а цјелокупни српски и православни свијет озари мудрошћу и храброшћу да не посустаје, да се не предаје и не одриче Бога и српства ни под највећим притисцима. Бранећи српску заставу, трпио је камење. Игноришући злочиначке бомбе, тражио је тијела страдалих војника на Косову и испраћао их у Царство небеско. Излазио на мегдан диктаторима и безбожним владарима, крстио некрштене, молио се за болесне, образовао најумније и подизао храмове.
Баш као што су за Његоша причали као о стаситом владару једне мале земље на Балкану, који у камену и под брдима избори слободу од туђина, тако и модерно вријеме дочека да сви причају о једном владици, брадатом човјеку благог погледа и оштрог ума који у највеличанственијим литијама поведе народ у борбу против безакоња, у слободу и истргну га из раља диктатуре.
Слушајући и гледајући живо васкрсење које је покренуо велики владика, упутио сам се и сам са пријатељем Дарком Момићем под брда она, на Цетиње, да видимо великог оца, да пољубимо руку његову што пастирством добрим показује пут ка Господу, ка Христовој побједи. У каменом Цетињском манастиру, гдје столоваше највећи, дочека нас стасит човјек, благог гласа и велике мудрости. На зиду слика светог патријарха Павла, светих Петровића и владика Амфилохије. Над главом му ореол, у руци бројаница, а на грудима крст и поче да нас учи о Богу. За потребе интервјуа, причасмо о борби против Закона о слободи вјероисповијести, Милу Ђукановићу и комунистима, а он нас сваким одговором научи шта је Христос, шта вјера, шта је православље.
На Цетиње сам дошао савладане вјере, скрхан неким животним околностима, а митрополит Амфилохије својом мудрошћу, побожношћу и топлином упали у мени онај хришћански пламен и врати вјеру у моју душу. Помислих, да ништа није урадио у животу, спасио је једну људску изгубљену душу и открио смисао живота једном грешном човјеку. А нисам једини, јер у вјеру је повео десетине хиљада својих Срба и Црногораца.
Бог му намијени велике задатке и сваки је испунио. Гријеше они што мисле да му је остало неостварено да врати капелу на Ловћену, јер његова љубав наставља да живи у срцима, ријечи у глави, а доброта у души све његове дјеце, за вјечност и они ће проносити дјела његова, баш као што је он проносио дјела светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског. И зато благо оном ко живи довијека, имао се рашта и родити. Ђедо наш, нека ти је вјечна слава и хвала!
