„Ако јесте колико глава, толико умова, онда колико је срдаца толико је врста љубави”, цитат је великог руског писца, критичара и филозофа Лава Николајевича Толстоја који је свјетској књижевности подарио најљепше странице, а који је преминуо на данашњи дан прије 110 година.
У свему што је радио Толстоја је водила страст за животом, проучавао је изворе те страсти и живио према својим схватањима. Она га је водила у ратове па није чудно што се они прожимају кроз сва његова дјела.
Лењин га је звао “огледало руске револуције”, а Томас Ман је казао “Ријетко је радио као умјетник, више као природњак”.
Први је истицао став да умјетничка дјела не би требало бити приватно власништво јер она припадају цијелом човјечанству.
Књиге непролазне и ванвременске вриједности “Рат и мир”, те “Ана Карењина” класици су о којима се и данас воде расправе, а у којима свако од нас може да се пронађе и запита о властитом животу, моралним начелима и утицају друштва у којем живимо.
Толстој је у Ану Карењину уткао цијело руско друштво које у то доба било незадовољно због лоше власти и незадовољавајућих закона.
Из Толстојевих главних јунака исијава Русија, како она добра, тако и она лоша. Толстојева супруга Софија Андрејевна казивала је да је Лав Николајевич себи поставио задатак да пише о удатој жени из високог друштва која је свој живот упропастила ванбрачном везом. За лик Ане Карењине инспирисала га је Ана Степанова чије је самоубиство потресло тадашње руско друштво.
Ана Карењина с једне стране представља симбол града, модерног живота и богатства, оне Русије која је таква, док је с друге стране дубоко трагична жена коју је друштво у којем је живјела осудило и то не због прељубе, него зато што није била лицемјерна за разлику од већине из тих кругова. Завидјели су јој на искрености и храбрости. Али, она није могла саму себе да прихвати као особу која заслужују бољи и срећнији живот. Себи је била најстрожи судија и у томе је сва њена несрећа.
Ипак поред такве Русије, Толстој кроз лик Љевина осликава ону добру земљу. Кроз Љевина је исказао све своје филозофске мисли о цивилизацији, религији, привреди и свијету. Ту је исказао сву љубав према селу и људима који су крв и зној давали за плодну земљу. Док је градио лик Љевина уносио је много аутобиографских елемената, па је и начин на који је Љевин запросио Кити исти онај на који је Толстој запросио Софију.
Током глади прикупљао је новац за оне којима је било најтеже. Из свих крајева свијета долазили су многи несретници у Јасну пољану, јер су знали да ће им Толстој помоћи. Тако је постао симбол поштења и милосрђа.
Село
Из његових дјела препознајемо колико је волио село. Забиљежено је да је имао велику енергију која га је носила. На селу је радио све сам. Косио, водио стоку на испашу, учио сеоску дјецу. Толстој је на свој начин организовао школу. Није било никаквих уџбеника, биљежница и домаћих задаћа. Ишао је с дјецом у шуму и тамо је с њима разговарао о животу, причао приче и одговарао на питања.
