Свјетски дан поезије, који се обиљежава 21. марта, подсјећа нас на значај и важност пјесама и њихових твораца, указујући нам на то да су пјесме оно што нам пружа утјеху и у најтежим тренуцима, али и позива на промјене.
Колико нам је поезија битна показује и Народна и универзитетска библиотека Републике Српке, која поводом Свјетског дана поезије организује онлајн читање “Укључи се и прочитај пјесму”. Овај програм ће почети у недјељу, у 19 часова, а у њему ће учествовати бројни афирмисани пјесници и пјесникиње, али и сви који желе прочитати пјесму по властитом избору, била она њихова ауторска или не. Сви заинтересовани могу се пријавити путем “Зум” платформе на сајту библиотеке.
Станислав Винавер је казао “Поезија је небески мед што тече из невидљивог саћа што га стварају душе”, а тим медом уљепшали су нам живот многи српски и свјетски пјесници.
Тако је стиховима “Очију твојих да није не би било неба у малом нашем стану” и “Ти си мој почетак који ме покренуо, свео сам се на твоју осовину” Васко Попа славио љубав која брани човјека и људско достојанство. У његовим пјесмама влада снага љубави која лијечи усамљеност и оснажује дух. Попини стихови посредством детаља које његов човјек примјећује предочавају тјескобан и монотон живот савремених људи.
О љубави и смрти пјевао је пјесник изузетне обдарености Милош Црњански. Елегичан, сензуалан и мелодичан писао је: “Не, неће љубав, ни младост, више помиловати нам груди, име ће, дах ће, суза ће наша другом да замирише”. Његово рано стваралаштво било је израз посљератног разочарања и клонућа, било је суморно, болно, цинично пјевање повратника из рата. Али стиховима: “Све док си страсна и блудна, ма луда и гадна и чудна, са телом старим и седим, ил’ пуповима завијеним белим, ја те грлим осмехом бледим и браним” даровао нам је интимну лирику у којој се спајају љубавни доживљаји с наговјештајима смрти, а еротика с меланхолијом.
Говорити о поезији немогуће је без помена њеног принца Бранка Миљковића. И он је пјевао о смрти, а то осјећање обиљежило је његов живот и поезију. Трагично је напустио овај свијет, а оставио му је у аманет једну од најљепших пјесама “Узалуд је будим”. Али иако је смрт била његова вјерна пратиља, он ју је снагом својих стихова побиједио.
Прошле су више од четири деценије како је заувијек отишао Жак Превер, кога и данас читају и подједнако воле и рафинирани љубитељи поезије и људи скромног образовања. Одметник и сањар, стиховима: “Сјећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана, над Брестом тога дана, а ти си ишла насмијана, покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише, сјети се Барбара, сретох те у улици Сијама” удара у срца, буди сјећања и романтику. Пјесник Париза је пјевао: “И све стаклене звијезде среће и љепоте трептале су у прашини непочишћене собе, и био сам мртав пијан и луд од радости, и ти жива пијана у мом загрљају”, а ови стихови учинили су га једним од најчитанијих свјетских пјесника 20. вијека.
Када из 20. вијека крочимо у савремено доба у којем је књижевност помало скрајнута примјећујемо име Марка Томаша, чији су стихови о љубави, национализму, слободи и носталгији успјели да привуку пажњу ширег круга читалаца.
Међутим, појава младе пјесникиње Радмиле Петровић направила је праву револуцију. Стиховима: “Тата у овој ћерки имаш помало сина ког си много желео, не само у начину на који ходам или играм уз песме Шабана Шаулића, некад кроз мене проструји крв предака оних што су убијали своје жене” Радмила Петровић повезује савремене мотиве са међуљудским односима унутар традиционалног, преиспитујући и једно и друго и уносећи нови манир у српско пјесништво.
Жене писци током вијекова биле су запостављене, а 21. вијек донио је много промјена па тако и на овом плану. Жене полако освајају књижевно небо, а једна од њих је и млада бањалучка пјесникиња Михаела Шумић, чија је прва збирка “Неколико ситних убода” изазвала велику пажњу, а како и не би, јер стихови: “Немој да ровиш по мом подријетлу, рекли су да имам превише мијешане крви. У месу кријем народе који се међусобно мрзе, сва сам геноцидна, хомицидна, суицидна” изазивају снажна осјећања.
И заиста су тачне ријечи Бранка Миљковића: “Свака песма почиње ‘кнедлом’ у грлу”.
О пјевању
Пол Елијар је казао: “Француз је пропјевао због жене, Италијан ради публике. Грк пјева за бакшиш. Нијемац пјева на команду, а Србин пропјева уз пиће. Арапин је запјевао од страха. Пустиња уплаши и јунаке и дивове. Пустиње се, једино, не боје пјесници”.
