Полагањем вијенаца на централно спомен обиљежје у Палама, те обиласком гробног мјеста у његовим родним Тврдимићима, породица, пријатељи и саборци из „Белих вукова“ данас су обиљежили 22 године од убиства свога легендарног команданта Срђана Кнежевића.
Његови синови, Немања и Коста, огорчени су на правосудни систем Српске због још увијек нерасвијетљеног убиства, те истичу да неће дозволити да овај злочин прође некажњено.
„Шта да кажем након 22 године? Немамо никакве информације о истрази, убиство је заташкано. Једном је убијен физички, а сада ће га убити други пут, заташкавајући његово убиство. Док је нас и татиних сабораца, нећемо дозволити да га убију по други пут“, изјавили су новинарима Срђанови синови.
Јанко Шешлија, предсједник удружења „Бели вукови“, рекао је да се већ годинама истрага не помјера са мртве тачке, док, истивремено, борци западају у све лошију ситуацију.
„Ми смо, у Удружењу, немоћни да било шта по том питању урадимо, институције су те које би требало тиме да се баве. Треба да поведу поступак и предмет поново врате на Тужилаштво и правосуђе, не знам да ли неко уопште чује наше апеле. Један такав херој и јунак убијен је због нечијих ситних интереса, а да сада у институцијама нико не поставља питање ко га је убио. Задњих пола године, три борца `Белих вукова` су преминула усљед тешких болести, а посљедњи, Новица, преминуо од вируса корона и ми нисмо имали средстава да му више помогнемо. Сви борци, не само `Бели вукови`, веома тешко живе“, истакао је Шешлија.
Срђан Кнежевић, легендарни командант елитне јединице Војске Републике Српске, убијен је 7. августа 1998. године на паркингу испред зграде у центру Пала, у којој је становао са супругом и два сина, а у то вријеме обављао је функцију замјеника начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево.
„Бели вукови“ били су специјална јединица Војске Републике Српске, која је дјеловала као јуришно – извиђачки одред Сарајевско – романијског корпуса, а име су добили по томе што су њени припадници остали завејани у мећави на планини Бјелашници, коју могу само вукови да преживе.
Припадници ове јединице борили су се на првим линијама у Одбрамбено – отаџбинском рату и биљеже велики број страдалих, док је око 100 припадника „Белих вукова“ рањено у борбама.
