Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, у којем је докторирао историју 1892. године са тезом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.
У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран због припадности покрету „Млада Босна“, а између два свјетска рата био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.
У младости је писао пјесме које су објављене у збиркама: „Екс понто“, „Немири“ и „Лирика“. Приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и брушеним стилом, префињеним психолошким анализама, дубоким понирањем у проблеме егзистенције и умијећем да магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.
Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета подигао је монументалну књижевну грађевину.
Андрићеви романи су: „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“ и „Омер-паша Латас“ /недовршен/. Написао је збирке приповједака: „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“ и „Кућа на осами“, те путописе и скице „Стазе, лица, предели“. Позната је и његова медитативна проза: „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци “ и „Свеске“.
Андрић припада књижевним класицима 20. вијека као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима.
Иво Андрић, један од највећих европских писаца 20. вијека, умро је 1975. године у Београду.
