– Указао бих поново на чињеницу да су Срби из пријератних сарајевских општина одвођени са улица, кућа и станова, болница… затварани, мучени и злостављани на разне начине у више од 200 логора, затвора и других мјеста заточења која су постојала за вријеме рата на овом подручју – истакао је Којић.
Према његовим ријечима, то је још један доказ у прилог тврдњи да су Срби у Сарајеву почетком деведесетих година прошлог вијека буквално стављени изван закона, а да за то највећу одговорност сносе највиши званичници цивилне, војне и полицијске власти такозване РБиХ.
– Логори нису били „спорадични инциденти“ како, углавном, бошњачки званичници правдају злочине почињене над Србима, него су постојали захваљујући систему и општем расположењу према Србима у то вријеме – указао је Којић.
Суд БиХ потврдио је 12. јануара 2012. године оптужницу која Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера терети за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника.
У оптужници се, између осталог, наводи да су они, у периоду од маја 1992. до јануара 1996. године, свјесно и вољно учествовали у системском удруженом злочиначком подухвату у оквиру којег су планирањем, наређивањем, почињењем, подстрекавањем, подржавањем и помагањем починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника српске националности у објектима „Силос“ у Тарчину, Основној школи „9. мај“ у Пазарићу и у магацину касарне „Крупа“ у Зовику.
Суд БиХ у предмету „Мустафа Ђелиловић и други“, након одржаног главног претреса, изрекао је 5. јула 2018. године пресуду којом су оптужени проглашени кривим за ратни злочин против цивилног становништва.
Апелационо вијеће је у јуну 2019. године укинуло првостепену пресуду и наложило поновљено суђење пред апелационим вијећем. Поновљени поступак је започео у септембру 2019. године.
С обзиром на то да је ријеч о предмету са већим бројем оптужених, рочишта се нису одржавала од почетка епидемије, али су из Суда БиХ прије неколико дана саопштили да су опремили једну судницу, те да ће и ови предмети моћи бити настављени.
Према званичном распореду Суда БиХ, за данас је заказан наставак суђења.
Мучење и изгладњивање
Предсједник Удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију „Истина и правда“ Источно Сарајево Душан Шеховац рекао је Срни да је преживјели логораш Ђорђо Шувајло овај казамат потпуно оправдано назвао „државним концентрационим логором“ за Србе, јер су га основали државни органи тадашње тзв. Републике БиХ и за чије постојање су знали сви њени органи.
Према Шеховчевим ријечима, овај логор је формиран 12. маја 1992. године, након што су припадници Територијалне одбране, подијељене општине Хаџићи, дан раније напали војну касарну ЈНА у Крупљанској ријеци која је у моменту напада бројала 20 људи.
Шеховац је навео да је Ђорђо Шувајло логораш који је провео 1.335 дана у „Силосу“ и у свом запису који је доставио Центру, поводом 25 година од распуштања логора, навео да је су приликом напада убијени млади војници Медо Георгица и Светисав Михајловић и заставник Жарко Милијић.
– Преживјели из касарне, њих 17, затворени с у зидине „Силоса“, бетонског магацинског простора за чување робних резерви пшенице у Тарчину. Послије мирног одласка припадника ЈНА из касарне у Пазарићу, 25. маја 1992. године, почело је хапшење и затварање српских цивила, грађана БиХ који су се разликовали од оних који су их хапсили по националности, вјероисповијести и политичком убјеђењу – навео је Шувајло у свом запису.
Навео је да је мучење наступило одмах за све, са истим третманом, масовном тучом и корицом хљеба.
– Хранили су нас једном десетином 450 грамског црног хљеба, истовремено мучили нас и доводили до границе гдје се завршава живот и настаје смрт. У року од два-три мјесеца смо постали живи костури који ходају тетурајући. У просјеку смо изгубили 30 до 50 килограма тјелесне масе- навео је Шувајло.
Шеховац је нагласио да је од болести, глади и тортуре у „Силосу“ умрло осам српских логораша, док је 14 убијено или су погинули.
Умрли су Богдана Вујевић, Васо Шаренац, Петко Крстић, Обрен Капетина, Миленко Милановић, Здравко Самоуковић, Гојко Варагић и Светозар Крстић, а на линијама ратних раздвајања у радним водовима и живим штитовима погинули су Јадранко Главаш, Радивој Шавија, Анђелко Голуб, Драган Давидовић, Бранислав Његован, Ранко Витор, Славиша Капетина, Ранко Варагић, Милан Крстић, Војо Шувајло, Слободан-Мишо Крстић, Горан Андрић, Миломир Петрић и Дане Чичић.
Шеховац је у разговору за Срну подсјетио и на изјаву бившег логораша Славка Јовичића Славуја да је регистровао и документовао 126 облика понижавања логораша од чувара и управе логора.
– Ових дана разговарао сам, и снимио видео-прилоге, са више логораша из државног концентрационог логора „Силос“ из Тарчина и сви су они изјавили да су се у неколико година једном окупали, да су велику и малу нужду вршили у углу ћелије у неке металне канте, да је храна била слабија по квалитету и мања по количини од хране за псе, да су спавали на дрвеним палетама без простирке са минимум покривача, а да су сви који су имали сачуван грам снаге морали радити у кругу логора или на цијелом сарајевском ратишту тешке физичке послове – рекао је Шеховац.
Усљед нарушеног здравља, хроничне неухрањености и загушен густим димом који је у његову логорску ћелију број три ушао кроз отворена врата из ходника, логораш концентрационог логора „Силос“ Тарчин Петко Крстић умро је 14. децембра 1992. године, а посљедње његове ријечи су му биле: „Хљеба, хљеба!“
Удружење српских жртава грађанског рата у БиХ 1992-1994. године из Сиднеја је, поводом 25 година од распуштања „Силоса“, подсјетило да је од преко 650 логораша, 138 дочекало Дејтонски мировни споразум и јануар 1996. године.
– На Богојављење су размијењена 94 логораша који су у зидинама „Силоса“ одлежали 330 година заточеништва а на дан Светог Саве, прије 25 година је распуштена група од 44 логораша, укључујући двије жене. Да, све вријеме рата са нама су биле двије жене – Боса Алексић и Радојка Пандуревић. Њих није било на размјени, а Амор Машовић, предсједник комисије за размјену, је сакрио да јавност не сазна за двије жене. Дан раније је размијенио Раду Пандуревић, а Босу Алексић неколико сати прије размјене, и сакрио од ТВ камера! Одлежали смо 156,8 година – наводе Срби из Аустралије.
Они су истакли да је ова „јануарска група“ била кажњена са укупно 487 година заточеништва.
– Рачунајући остале затворенике логора „Силос“ који су размијењени раније, укупно смо одлежали око 900 година. Затвореник са најдужим заточеништвом је Драгиша Варагић који је одлежао 1.355 дана и слободу угледао на дан Светог Саве, породичне крсне славе – истакли су Срби из Аустралије у саопштењу.
Неправда
Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је Срни да је Тарчин једно од највећих мјеста страдања српског народа, те да је у логору „Силос“ почињен један од највећих злочина над Србима.
Он је подсјетио да је у „Силосу“ било заточено више од 550 Срба од 11 до 85 година, те да је 11 жена боравило у логору сво вријеме његовог постојања.
Према његовим ријечима, за ту „индустрију смрти“ су знали и ратни командант такозване Армије РБиХ Алија Изетбеговић и команданти јединица на чијем су подручју налазио „Силос“, али да нико ништа није предузимао.
– Ту су људи умирали са посљедњим ријечима – „Дајте нам хљеба!“. Људи су ту мучени на све могуће начине, изгладњивани, рањени, ишли на копање ровова и траншеа за потребе муслиманских јединица – рекао је Носовић.
Носовић је указао и на срамну пресуду на десет година затвора команданту Трећег корпуса такозване Армије РБиХ Сакибу Махмуљину за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године иако је доказано да је ту 52 српске главе ритуално одсјечене.
Српски народ је, напоменуо је Носовић, за један вијек три пута страдао на монстуозан начин од истих џелата и под покровитељством међународне заједнице, која сада кажњава само једну – српску страну, док су остали аболирани.
Предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић изјавио је Срни да је логор „Силос“ у Тарчину један од најпознатијих логора у БиХ у току протеклог рата, у којем је већ почетком маја 1992. године сво српско становништво које се налазило на том подручју, без икаквог законског основа, проглашено непријатељима муслимана и након тога затворено и мучено.
– Оно што посебно боли је неправда и чињеница да припадници и представници бошњачког народа, када говоре о догађајима из протеклог периода, апсолутно заборављају чињеницу да су на њиховој територији постојали многи логори, заборављају и негирају чињеницу да су Срби протјерани са вјековних огњишта, а само из Сарајево је протјерано готово 200.000 људи – рекао је Савчић.
Он је подсјетио да је логор постојао и послије потписивања Дејтонског споразума, те да су затвори постојали и у другим сарајевским насељима, као што је Храсница, када је почео „лов на Србе“, без обзира на пол и узраст.
Он каже да је забрињавајуће што нема резултата у судским поступцима тамо гдје постоје апсолутни докази – не само свједоци, него и материјални докази, те истиче да би за нормално правосуђе било лако да у таквим ситуацијама утврди кривицу и изрекне казне.
