Осим одредаба уставног карактера, Законик је регулисао права сталежа, штитећи и најниже слојеве, а имао је кривичноправне и процесноправне одредбе, као и одредбе из породичног и насљедног права.
Законик је 1354. допуњен другим дијелом на Државном сабору у Серезу. Рађен је на основу обичајног права, црквеног законодавства и ромејског /византијског/ права, а прокламовао је начело законитости – закон је јачи и од супротне воље владара.
Сачувано је 25 преписа, али не и оригинал. Најстарији препис, из 14. вијека, сачуван је у српском манастиру у Струги /сада је у Москви/.
Призренски препис из 15. вијека је у Епархији рашко-призренској. Душанов законик се у старијим преписима назива Закон благовјернаго цара Стефана и најзначајнији је извор српског средњовјековног права уз Законоправило Светог Саве. Такође је и најзначајнији културни споменик српске средњовјековне државе.
Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику.
Душаново царство обухватало је велике територије на којима је требало успоставити владавину права, па доношењем Законика долази до успостављања јединственог правног система који важи подједнако за све у цијелом царству.
