У Мостару је основао Српско пјевачко друштво “Гусле”.
У вријеме Анексионе кризе, изазване 1908. године аустроугарском окупацијом БиХ, побјегао је у Италију, а затим био посланик у Босанском сабору.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти су га хапсиле као истакнутог српског националисту. У почетку је био под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Стихови су му музикални, а пјесме осјећајне, за национално и социјално потлачене, са јаким револтом против тираније.
Писао је и драме, међу којима су: “Хасанагиница”, “У магли” и “Анђелија”. Шантић се бавио и превођењем са њемачког и чешког језика – најпознатији његов превод је књига стихова Хајнриха Хајнеа “Лирски интермецо”.
