Ко стоји иза Иванића – иза кога Иванић стоји?

АУТОРСКИ ТЕКСТ

„Кад Србин хоће да буде напредан, он прихвата мишљење својих непријатеља“

Стеван Сремац

Ове ријечи Стевана Сремца одјекују кроз вријеме и изнова се враћају, али нажалост, ове ријечи многи Срби и дан данас не чују. Такви ће се задовољити када их ментори са Запада потапшу по рамену и кажу им: „Био си добар“. Очигледно је да бити добар у очима Запада значи бити беспоговорно послушан – слијепо слушати свог господара.

Међутим, ово чему смо свједоци на почетку 21. вијека на неки начин стварно представља почетак нове ере – једног новог доба и политичког концепта. Запад је пољуљан у темељима, униполарни свијет је уништен, политички, економски и војни земљотрес и даље тресе. Очигледни кривци за такав коперникански обрт су Медвјед и Змај са Истока – Русија и Кина. Зашто је то битно за нашу причу? Зато што такав земљотрес осјети апсолутно сваки појединац на земаљској кугли – па тако и ми који живимо у овој вјештачкој творевини названој Босна и Херцеговина. Гледајући дугорочно и гледајући са стране – такав земљотрес је у суштини добар и био је неминован – да посложи крхке политичке плоче и покаже све пукотине западњачке хегемоније. Међутим, гледајући са поља свакодневнице – тај земљотрес је донио многе немире, страхове, али и нове методе ратовања. Ујед умируће змије је најотровнији, а то је управо оно што се овдје дешава и разлог што је народ затрован мржњом и сујетом док Запад полако умире и гмижући оставља прљав траг иза себе. И док се то царство распада из многих његових пукотина на видјело излазе све његове слуге – па тако и ове домаће.

Младен Иванић је тапшање по раменима добио прије пар мјесеци од провјереног српског пријатеља – британског лорда Педија Ешдауна, бившег шефа ОХР-а и такорећи, некадашњег суверена Босне и Херцеговине. Било би све у реду да је тај човјек лорд у Британији, али да буде лорд и Србима? То је мало превише, зар не? Лорд је британска титула и означава господара – човјека који има ауторитет над другим људима. Многи ће помислити да је овдје у питању игра ријечима и да су посреди семантичке манипулације, али зар се таквима не намеће питање: зашто лорд Ешдаун тапше по раменима? Да ли он жели Србима да поручи како је неко напредан? Можда као прави господар жели да поручи како су они који га слушају добро истренирани? Или из крхотина Запада на видјело избијају послушници? Тако је недавно у интервјуу за Глас Америке Педи отворено означио Драгана Чавића (НДП) и Младена Иванића (ПДП) као своје помагаче и пријатеље. Поред њих треба поменути и некадашњег предсједника СДС-а Младена Босића. Њих тројицу највише повезује чињеница да су потапшани и да су беспоговорно слушали. Такође, човјек који иоле прати политику може да примијети како њих тројица немају никакву власт у Републици Српској, док са друге стране сигурно столују у Сарајеву (барем Иванић и Босић). Како је то могуће? Ко је гласао за те људе? Ако њихове странке немају никакву власт у Републици Српској, значи да ту нису скупили никакве гласове. Другим ријечима гласове су морали скупити на другом мјесту… Можда у другом БХ ентитету? Ако не можемо у Републици скупићемо у Федерацији – то је била њихова политичка логика која, иако је нелегитимна, има легалну основу. Ту се види највећи апсурд Босне и Херцеговине. Међутим, ту логику нису смислили они сами – то су смислиле структуре које повезују њих тројицу и Педија Ешдауна – британске обавјештајне службе од којих треба посебно споменути МИ-6.

Иванић је своје везе са том службом успоставио још осамдесетих година двадесетог вијека, тј., није он успоставио те везе, већ је веома рано примјећен од стране обавјештајних служби Велике Британије чија историја показује велику стручност за примјећивање потенционалних послушних Срба, а тако и других народа и народности. Иванић је као млади доктор економских наука још у Шкотској преузео алате слободних зидара, те сигурно корача ка позицији мајстора древног и прихваћеног реда слободне масонерије. Уз помоћ тог реда остварује банкарске везе широм Европе и учи остале тајне занате вичне економији – како поробити каматама, како контролисати новцем, како је новац моћ. О својим силним банкарским везама Иванић је чак и јавно говорио. Тренинг у Британији га је научио да против свог народа треба радити у бијелим свиленим рукавицама – са манирима, сталожено и наизглед пристојно. Иако је парадокс, али управо то је привукло и неке Србе на његову страну – ти манири, та сталоженост, те свилене рукавице. Многи га због тога сматрају мудрим српским политичарем, који ће сталожено ријешити све проблеме. Мора се признати да Иванићев имиџ стварно јесте такав. Он одаје утисак политичке смирености и мудрости, он стварно изгледа као неко ко ће ријешити проблеме. Међутим, та ријеч је све рекла – то само тако изгледа, а у пракси је тотално другачије. Ако неко сумња у ове ријечи, онда нека истражи самостално: шта је то Иванић урадио добро за Републику Српску, шта је Србима донијела та његова банкарска сталоженост? Да ли је Иванић заједно са својим полтронима Бореновићем и Црнатком у Републици Српској изградио иједну школу, вртић или било коју установу од друштвеног значаја? Истражите сами и лако ћете закључити…

Иванић након великог тренинга на политичку сцену БиХ озбиљно ступа тек послије рата и уз свесрдну помоћ Запада. Након трапавог старта он формира своју политичку странку (или партију – како то кажу Енглези). ПДП се формира 1999. године (године НАТО агресије и велике офанзиве ка Србима). Двије године након тога Иванић постаје предсједник Владе Републике Српске коју су чиниле ПДП, СДС и СРС. Годину дана након тога у БиХ долази и Педи Ешдаун. Њих двојица у комбинацији су причинили огромну штету Републици Српској и слободи српског народа. Они намећу систем индиректног опорезивања који је уништио фискалну самосталност Републике Српске и тиме јој додатно завезали руке банкарским методама у свиленим рукавицама. Како би било јасније шта је тада урађено, рећи ћемо то овако: Иванић је пристао да се уплате са јединственог рачуна врше прво у буџет заједничких институција БиХ, а тек након тога у буџете ентитета. Пошто финансирање терориста и бомбардовање Срба није имало учинка у покоравању истих, агресори су се одлучили да то ураде уз помоћ послушних Срба – оних које  ће пропагандом представити напреднима и прогресивнима. Тако је Иванић уз помоћ својих западних ментора направио већу штету Републици него икаково бомбардовање – скоро је уништио фискалну самосталност Српске и њену политичку сувереност у складу са Дејтонским мировним споразумом (Општим окирним споразумом за мир у БиХ). Да ли се ово може назвати напредним? Да ли је оваква агитација политички оправдана са српског становишта? Такође, да ли је ико примијетио да се у називу ПДП-а не налази ниједна српска ријеч – партија, демократија, прогрес, умјесто странка (страна), демократија, напредак? Стеван Сремац је очигледно био у праву, с тим што би данас вјероватно употријебио ријеч прогресиван умјесто напредан, како би што виче дочарао издајнички процес. Иванић је, поред обуке за економски рат, очигледно прошао и обуку за психолошко ратовање у чему, опет, његови ментори из МИ-6 предњаче.

О томе како методе Едварда Бернајса, Јозефа Гебелса и других спин доктора и стручњака за пропаганду имају практичну примјену у БиХ најбоље говоре свакодневне замјене теза и покушаји медијских манипулација Младена Иванића.

Издвојићемо један примјер од прије пар мјесеци када је Иванић изјавио:

„Евидентно је да неким својим потезима ЕУФОР и међународне институције иду на руку Додику. То је случај и са причом о 40 британских војника који сада долазе. Мислим да је то потпуно непотребна прича. С друге стране, ако се тај моћни СНСД препао 40 војника, онда је СНСД слабији него што и сам мислим. Страх од 40 војника, превелика галама коју су дигли, показује да су потпуно несигурни. Јадна је Република Српска ако је може угрозити 40 војника“.

Овакав став Младена Иванића отвара низ питања и закључака. Прво, ћутање је знак одобравања. Како господин Милорад Додик може да ћути о доласку страних војника и параформација? Па он то не може због дуга који има према великој већини народа који га је изабрао. Тај народ зна због чега га је изабрао, тако да је називање Додика диктатором веома вулгарно, примитивно, политички некоректно и противправно. Даље, ако господин Иванић не осуђује долазак страних војника у нашу земљу, значи да ту велику окупацију на мала врата подржава. Иванић сматра да 40 војника није проблем и очигледно покушава гебеловским методама да игра на „срца и умове“ оних који су своју крв дали за стварање Републике Српске. Тако он наставља изјаву: „Република Српска је пуно јача. Увјеравам Вас да би у било каквом сукобу, 40 бивших бораца Војске РС без проблема, ријешило све проблеме са тих 40 војника“. Дакле, Иванић прво оправдава долазак британских војника и тврди да то Додику иде на руку (у страху од нечега другог), а онда то оправдавање стране окупације користи како би се додворио бившим борцима Војске Републике Српске.

Господин Иванић би требао да зна како је и један страни војник овдје вишак и господин Иванић би, као досадашњи српски члан предсједништва БиХ, требао то да осуди исто као и господин Додик. Иванић би такође требао да зна како је јавност Републике Српске итекако упућена у његове везе са Лондоном и Глазговом, као и у његове банкарске везе. Народ зна ко је уништио порески суверенитет Српске заједно са Педијем Ешдауном, да би послије Иванић изјављивао како му је најжаливије што није успио да смјени истог тог Ешдауна. Ово све је саставни дио више пута опробаног метода западњачког империјализма који се огледа у формули: проблем-реакција-рјешење. Дакле, споља се креира проблем (финансијски удари, политичке смицалице, убиства), онда се чека реакција народа (протести, побуне, нереди), затим се понуди рјешење (смјена легитимно изабране власти и постављање марионетске Владе). Та формула је не толико давно радила у Украјини и Македонији, а сада је опет закуцала на српска врата.

Идемо у даљу анализу, Иванић је рекао: „Јадна је Република Српска ако је може угрозити 40 војника“ – господине Иванићу, јадна је Ваша Велика Британија ако је може угрозити природан и пријатељски однос Руса и Срба, Владимира Путина и Милорада Додика и Александра Вучића, јер ми сви знамо да се овдје о томе ради и да војници, паравојне организације, обавјештајци и најамници са Запада овдје не долазе да нас ослободе „великоруске агресије“. Ако нам не вјерујете, господине Иванићу, онда погледајте само колико нас је пута у двадесетом вијеку исти тај Запад бомбардовао и убијао. Ипак, српски народ је то све преживио и из многих сукоба излазио јачи… Међутим, српски народ није схватао и српски народ сада не схвата на којим пољима губи много. То су поља која се тичу културе, идентитета и традиције. На прву, вјероватно сви потцјењују ова поља и логиком мајмун види – мајмун ради понављају: „Шта ће нам култура, изградите фабрике…“. Срби! Преживјећемо економски рат и изградити своју земљу, опет! Али нећемо постојати ако изгубимо културу, нећемо постојати ако бјежимо са своје земље и од свог идентитета, нећемо постојати ако одбацимо нашу Православну Светосавску вјеру и традицију! А шта то значи? То значи правду, част и поштење, то је образ, то је дух наших предака! Али не! Ми смо се довели до тога да сујета господари нашим душама, да сујета управља нашим животима и нашом политиком. Довели смо се до тога да полтрони стоје у пирамиди моћи, да само послушници могу „успјети“. Политика нам је постала средство за гомилање личних интереса. Наставници физичког васпитања сједе у министарским и градоначелничким фотељама. Да! То су сви они који беспоговорно и послушно климају главом Иванићу, као што он послушно клима главом својим британским менторима. То је систем полтрона и послушника који у политици виде само лични интерес. Британији треба један Иванић, један послушник који ће, као пуковник Хоџес некада, тровати српски народ. Иванићу требају Бореновић, Црнадак и прегршт локалних провинцијалаца и хулигана који су са навијачких трибина прешли у посланичке клупе. Таквим полуписменим људима политика није политика општенародног напретка већ личног финансијског прогреса. Они виде само од мандата до мандата. Њих брине само гдје ће бити смјештени у наредне четири године. Научиће напамет неке флоскуле, понављати неке фразе и стране изразе… И временом, у свом том чемеру, сами себе убједити да су они некакви народни трибуни. Тако ће пиштати пиштаљкама у Народној скупштини понижавајући свој народ и демократију, потезаће камење на предсједника Републике и предсједника Владе, пријетиће тровањем резервоара бацајућу животињску дроб, изазиваће међународне скандале забрањујући руским писцима улаз у земљу, злоупотребљаваће туђе несреће за обојене револуције на Тргу Крајине, организоваће терористичке нападе испаљујући зоље у зграде, улазиће у отворене сукобе са руководством Републике Србије и Руске федерације и тако даље и тако даље… Можете примјетити како се међу главним актерима свега овога највише примјећују појединци из ПДП-а? Па то је зато што СДС више не постоји. Та некада велика странка сигурно заслужује своје мјесто у српској историји, али то није ова странка која данас носи њен назив… Ту странку су уништили управо Младен Иванић и Драган Чавић који су се до јуче кунули у Вучића, а сада стријепе од њега и информација које ће изнијети у јавност послије избора… Такође, треба напоменути да свугдје у свијету опозиција прижељкује изборе како би народ извршио замјену позиције и опозиције, али само овдје је другачије – опозција бјежи од избора, бјежи од огромне већине народа и са неколицином се припрема за улицу, протесте и нереде. Еј, па ево избора пред вратима, питали сте народ шта мисли, сад сачекајте да вам народ одговори. Исто тако, неопходно је напоменути и чињеницу да Иванић и Чавић вуку конце и управљају Мектићем (о којем је сувишно говорити – довољно је споменути умјешаност у терористички напад зољом) и Говедарицом (о којем је такође сувишно говорити – његово дезертерство, пиштаљке и посматрање економије као поточића који тече и практично надолази довољно о њему говори). Зато Срби! Немојте бити наивни, не дозволите да вас манипулишу и да сујета и завист проговара из вас. Знајте да политика није спорт, ово није утакмица између Звезде и Партизана, овдје се не пале бакље и безазлено препуцава. Овдје је у питању наша будућност, у питању је наша слобода – слобода нашег народа! Па ви размислите о томе…

мр Витомир Вито Лубарда

 

ОДГОВОРИ

Молимо вас да унесете коментар!
Молимо вас да овдје унесете своје име