У вријеме када се сваки предизборни потез пажљиво анализира и прати, највећи опозициони блок константно забија аутоголове и смањује себи шансе за успјех на предстојећим изборима.
Иако на први поглед такви поступци дјелују несхватљиво, они су само наставак четверогодишњег штетног дјеловања Савеза за промјене на државном нивоу. Кандидати опозиције првенствено требају грађанима Српске да образложе зашто су своју нетрпељивост према властима у Бањалуци ставили у службу дјеловања супротно српским интересима у БиХ.
„Успјеси“ БиХ дипломатије већ су побројани у једном од текстова овог портала. Игор Црнадак, ресорни министар, када није чинио дипломатске гафове и играо фудбал са терористом, путовао је по цијелом свијету о трошку грађана. При томе, никоме није јасно шта је сврсисходно урадио на тим дипломатским путовањима, нити је коме полагао рачуне.
Најекспониранији опозициони министар, Драган Мектић, потпуно је омануо у обављању једне одговорне функције каква је министар безбједности. У нормалним државама, „први безбједњак“ је особа која се не појављује у јавности осим у ванредним ситуацијама и када за то постоји оправдана потреба. У случају Мектића, сасвим супротно. Свакодневне прес конференције, вријеђање новинара, свађе и медијско препуцавање са политичким противницима, непримјерени вокабулар и неозбиљно понашање карактерисале су мандат министра безбједности.
Сектор безбједности посебно је проблематичан због скандала у које је умјешана Обавјештајно-безбједоносна агенција. Више од годину дана, ОБА је без надзора законодавних тијела и одговара искључиво свом шефу Осману Мехмедагићу.
Имајући у виду да је Мехмедагић ратни пратилац Алије Изетбеговића, а данас десна рука његовог сина Бакира, јасно је да су његови потези усмјерени против Републике Српске. Основане индиције и доказане чињенице о прислушкивање државног врха Српске и Србије, само су дио несавјесног рада ОБЕ. Српски представници у Савјету министара уопште не реагују на овакве срамотне скандале нити их покушавају спријечити.
Мигрантска криза је нови проблем који је ове године задесио државну заједницу БиХ. Драган Мектић је мјесецима био особа која је забављала јавност са контрадикторним ставовима. Релативизовао је проблем миграната, свађао се са кантоналним и градским властима у Бихаћу и Великој Кладуши, намјеравао њихово насељавање у српским повратничким селима у Петровцу и износио нетачне цифре о њиховом броју.
Имајући у виду да се међу мигрантима налазио и одређени број особа које су представљале потенцијалну опасност и за које се могло оправдано сумњати да су учесници ратова на Блиском истоку, проблем је добио и другу димензију. Безбједоносни стручњаци су тврдили да су се и припадници терористичких група из Сирије и Ирака инфилтрирали међу избјеглице, што се и потврдило недавном заплијеном ватреног оружја у Сарајеву. Министар Мектић је раније минимализовао те тврдње а као опасност по БиХ етикетирао руске бајкере и србијанске десничарске групице од 20-ак чланова.
Посебну пажњу јавности, Мектић је изазвао када је у интервјуу за загребачке новине „Вечерњи лист“ у фебруару ове године изјавио да се у Сребреници десио геноцид над муслиманима. Такође, кроз помињање њемачког односа према Холокаусту, исказао је жељу да Срби доживе истоврсну катарзу за наводни геноцид. Иако се немушто правдао да су његове ријечи извађене из контекста и погрешно протумачене, демантовао га је снимак који је објавила редакција „Вечерњег листа“.
Челници „Савеза за промјене“ остали су нијеми и на константну ратнохушкачку реторику из Сарајева. Пријетње које су упућивали ратни генерали и садашњи политички лидери бошњачког народа, наилазиле су на осуду и згражавање у Српској. С друге стране, српски представници у Савјету министара нису се жељели замјерати својим коалиционим партнерима из СДА.
Недостајала је одлучности и чврст став према сарајевској чаршијској политици која је негативно настројена према институцијама и интересима Српске. Изостала је агилност и отпор према својевољним потезима Бакира Изетбеговића и СДА који су своје страначке и националне интересе покушавали да представе као став државне заједнице БиХ.
Зато се поставља оправдано питање, у чијем интересу су дјеловали српски функционери у владајућој коалицији на БиХ нивоу те колико је та погубна политика нанијела штете Републици Српској.
